Прочитајте још:Дочекајмо Путина!Клаус: Атентат Гаврила Принципа није разлог Првог светског ратаЈер, када бивши министар одбране господин Драган Шутановац из Демократске странке одговарајући скупштинском колеги Александру Мартиновићу из СНС-а потеже његову изјаву од 25. јула 2012, у којој се Мартиновић заклиње на верност Војиславу Шешељу рекавши „да би прелазак у СНС био крајње кукавички потез”, онда мене заиста интересује какве везе има чињеница то што је неко у међувремену променио мишљење и странку са предлогом новог закона о промету оружја и војне опреме. Ја сам очекивао да се у дискусији поставе питања: ко је од 2005 до 20012. године фаворизовао само једно државно предузеће у тим пословима наневши тиме милионске штете држави Србији? Односно, како је то једна приватна компанија у Србији добила у време министра Шутановца дозволу да о трошку те компаније позове официре из Јемена да обиђу војне фабрике у Србији и погледају шта би све Јемен могао да купи од производа наше војне индустрије. Када су чланови бројне јеменске војне делегације обишли наше фабрике и поручили робу у вредности од око 70 милиона долара, онда та приватна компанија није добила извозну дозволу, јер „се нису стекли услови”. Истовремено је државна компанија преко својих агената ту исту робу нудила Јемену. Ко је тада контролисао ту државну компанију, ко је спречавао коректну утакмицу и ко је обезбеђивао монопол? Па Демократска странка. Је ли то тај „бољи пословни амбијент” за којег се сада залаже бивши министар одбране? Пословни амбијент у којем је у време Гадафија, када Либија није имала санкције, пропао посао око извоза 160.000 аутомата М-92 у вредности од 47.700.000 долара, посао за извоз 500 аутоматских бацача граната вредан 5.300.000 долара само за „Заставу оружје” и око пет милиона долара за фабрику „Слобода” из Чачка. Све је пропало, јер Либијци нису хтели да раде са тадашњим руководством државне компаније, хтели су сарадњу са приватном српском компанијом, а тадашњи шефови у Министарству одбране Србије нису хтели да тој приватној компанији дају извозну дозволу. Ко је крив што је Србија тада изгубила милионе долара? Очито нико, јер су на власти били „амерички ђаци”. Или када је једна наша приватна компанија 20. марта 2006. године добила три извозне дозволе за извоз оружја у Јордан: бројеви дозвола 000067, 000066 и 000051, све у вредности од неколико стотина хиљада долара, а све потписано од стране госпође Ане Благојевић из Министарства за економске односе са иностранством, да би само месец дана касније иста компанија била одбијена за извоз оружја исто у Јордан, али сада је вредност посла била пет милиона долара. Можеш да добијеш посао када је мања цифра у питању, већи иде нашима које ми контролишемо. Је ли то тај пословни амбијент? Извор: Политика
НЕБОЈША КРСТИЋ НАМ СЕ ВРАТИО: Поводом књиге "У знаку неба и крста"
Пише: Владимир Димитријевић