Правда

Наслоњен на стуб ограде читам: "Овде је погинуло 28 црвеноармејаца у борби за ослобођење Београда". Питам се, колико још има знаних и не знаних црвеноармејаца који крвљу натопише српску земљу доносећи јој слободу? Гледам таблу и лагано се враћам 70 година уназад. Дечачић од 11 година. Срећно сам преживео неколико тешких бомбардовања такозване савезничке авијације. Тог пролећа, 1944. године, почевши од Београда па до свих већих и мањих српских градова, од тзв. "савезничке помоћи" изгинуло је више десетине хиљада људи. На хук англомаричких бомбардера које смо звали "летеће тврђаве" ледила нам се срж у костима. "Савезничка помоћ", а били су нам исто што  1941. немачке "Штуке". Сваки дан је био дуг као година и сваког дана питање: "Зар је то помоћ". Касније, после ослобођења, добијали смо помоћ у храни: жвакаће гуме и млеко у праху. Од те хране остајао нам је горак укус у устима, када се сетимо на оне силне жртве њихових бомбардовања. И тада и данас сам мислио: "Господо, такозвани савезници, зар мислите да пакетићем жвакаће гуме и шаком млека у праху, оперете своју савест. Хвала вам, али ми бомбардовања памтимо, јако добро памтимо. Те 1944. године, почетком октобра, моја породица и ја били смо у селу Велико Орашје, среско место у близини варошице Велика Плана. Једнога дана, зачула се мукла и далека канонада. Слушали смо је и чинила нам се као најлепша музика. Знали смо, стиже нам слобода- долазе Руси. И дошли су, два дана и ноћи "Цариградски пут" је утањао под тежином ратне руске технике. Они су пролазили а ми, народ, били смо срећни и захвални. Волели смо те младе људе, волели смо њихове тенкове, топове, каћуше и "винтовке" које су на раменима пешадије личиле на најлепше цветове. Прошла је сила, а ми смо мислили: "Никада више Немци". Мислили смо, али није било тако. Још се ниј била смирила еуфорија због добијене слободе када је једна већа немачка војна групација надирала од села Крњева ка Великом Орашју. У паници, бојећи се немачке одмазде, почесмо да бежимо преко јасеничког моста према Великој Плани. Тамо је била јака концентрација снага Црвене армије, са задатком да бране мост преко Велике Мораве. Нас бегунаца било је неколико стотина. Бежали смо плитком јаругом паралелном путу. Дуж пута су били постављени руски тенкови. Немци извукавши своју артиљерију почше да гађају и погађају руске тенкове. Упалише први, други, трећи. Посаде тенкова и пратећи пешадинци гинули су. Било их је неколико десетина мртвих и рањених. Гинули су, али нису одговарали на напад. Између Немаца и њих били смо ми бегунци, много деце и старијих. Нису одговарали, чекали су да до последњег бегунца изађемо са "брисаног простора". Тада су почели: топови, тенкови, каћуше... И обрисаше Немце као сунђером са табле.

Прочитајте још:

Десет година од убиства двојице гардиста на Топчидеру

На паради ће бити 2.600 војника!

Био сам дечак, али у ратним условима много зрелији од својих 11 година. Мало ми је требало да се сва моја захвалност и љубав покрене према руској браћи. Знао сам да су на оном путу они гинули да бих ја био жив. Данас када сам зашао у старост, у мојој души и срцу ништа се није изменило. Све своје жеље за сва добра упућујем како свом српском, тако и свом братском православном руском народу. Сутра када будемо клицали "Здравствујте Владимире Владимировичу!", клицаћемо васцелој руској браћи. И то не једном, него стотинама пута. И још једном да узвикнем пун љубави и захвалности: -"ЗДРАВСТВУЈТЕ ВЛАДИМИРЕ ВЛАДИМИРОВИЧУ ПУТИНЕ"!