Правда

Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја. Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске. Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево. Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију. Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара. Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића. Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију? Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће... Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера. У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф... "Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке... После ми је било жао што сам се пробудио..." На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година. Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац. На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе. Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.

Прочитајте још:(ФОТО) Погледајте оружје и силу коју ћемо видети на војној паради у Београду!Две српкиње очеви превели на ислам и послали у џихад у Сирију!

Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: "Где је каплар Гаврић?" Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике. Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова. Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу. Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: "Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић." Извор: РТС