Правда

Ви сте као млади научник у Антверпену били део тима који је открио еболу. Како се то догодило? - Једног дана у септембру, пилот Сабана Ерлејнса је донео плави термос и писмо које је послао један доктор из Заира. У писму је писало да се у термосу налази узорак крви калуђерице из Имбукуа, која болује од мистериозне болести. Од нас је тражено да крв тестирамо на жутицу.  Данас се ебола може тестирати само у добро обезбеђеним установама. Како сте тада вршили испитивања? - Нисмо имали појма колико је вирус опасан. Од заштите смо носили само рукавице. Чак нам се једна бочица из термоса разбила. Користили смо методе које су биле стандардне у то време. Жутица очигледно није имала никакве везе са болешћу калуђерице? - Бројни тестови и на друге болести су такође били негативни. Да бисмо установили о чему се ради морали смо да изолујемо вирус од узорка. За експериментисање смо користили мишеве. Неколико дана мишеви су били здрави, и таман кад смо помислили да је вирус убијен хладноћом од термоса један од мишева је умро. Тада смо схватили да је садржај термоса смртоносан. Али ви сте наставили са истраживањем? - Притигло је још узорака од калуђерице која је у међувремену умрла. Таман смо се спремили да вршимо испитивања уз помоћ електронскоп мискроскопа када је стигло нарђење од Светске здравствене организације да све узорке пребацимо у видоко обезбеђену лабараторију у Лондону. Мој тадашњи шеф је кришом зграбио једну бочицу, јер је желео сам да испита узорак, али му је испао из руке и разбио се. На сву срећу носио је кожне ципеле па се није заразио. Шта сте помислили када сте коначно могли да видите вирус под микроскопом? - Наша прва помисао је била: “Шта је то?” Угледали смо веома велики вирус који је личио на црва. Да ли сте се уплашили у том тренутку? - Вирус еболе је веома сличан марбург вирусу који је врло опасан, а о коме се мало знало у то време. Прво смо помислили да се ради о њему, али су резултати испитивања показали да имамо посла са непознатим вирусом. За то време већ је неколико стотина људи умрло од последица еболе. Ви сте први научник који је отишао у Заир због еболе - Када је белгијска влада одлучила да пошаље неког, одмах сам се пријавио да волонтирам. Тада сам имао 27 година, и морам да признам, био сам опијен идејом да ћу пронаћи нешто сасвим ново. Да ли сте макер мало били уплашени? - Наравно, било ми је јасно да имам посла са нечим смртоносним. Да ствар буде гора, тада нисмо имали представу како се вирус преноси, да ли је то путем телесних течности или ваздухом или преко комараца, све могућности су биле у оптицају. Константно смо носили заштитна одела И тако додатно уносили панику међу пацијентима. Једино нисмо могли да користимо гас-маске због несносних врућина. Највише сам се бојао да се случајно не убодем иглом када сам узимао крв од пацијената. Ви сте очигледно избегли заразу - Па, у једном тренутку сам добио температуре, главобољу и пролив… Слични симптоми еболе? - Тако је. Одмах сам помислио: “Проклетство, то је то!”. Али брзо сам схватио да су моји симптоми доста другачији и безопасни. Узалуд сам провео две недеље у једном шатору за изолацију. Брзо ам почео да се осећам боље. Имао сам гастроинтестиналну инфекцију. Помислио сам да је то у ствари најбоља ствар која је могла да ми се догоди. Ви сте били тај које је новом вирусу дао име ебола. Зашто? - Једне ноћи се окупио наш тим и уз пар пића је почела расправа на ту тему. Нисмо желели да именујемо вирус по месту где је откривен како га трајно не бисмо жигосали, па је један од дколега предложио да добије име по најближој реци од места где је избила епидемија. Река се зове Ебола. На крају, открили сте да су белгијске калуђерице несвесно шириле вирус. Како се то догодило? - У својој болници су редовно давале трудницама витаминске ињекције са нестерилисаном иглом. Рекли смо им за ову страшну грешку, можда смо били и прегруби, али касније смо открили да су исту грешку чиниле готово све клинике у окружењу и на овај начин допринеле ширењу ове опаке болести. Да ли је данас потпуно изгубљена контрола над епидемијом? - Увек сам био оптимиста и мислио да треба покушати све, баш све. Америка и још неке земље су се коначно укључиле да помогну. Док Немачка и Белгија морају да учине много више. Ово је хуманитарна катастрофа. Остаје нам само да се надамо да ће успети да епидемију држе под контролом.  Вирус стално мења свој генетски састав. Што је више људи заражено, већа је шанса да мутира… - …Што би убрзало његово ширење. То је стварно апокалиптични сценарио. Из перспективе вируса није добро за њега да му брзо умре домаћин у коме он планира да се размножи.

Прочитајте још:

ВИРУС ЕБОЛЕ НИЈЕ СЛУЧАЈАН: Велика је могућност да је САД извршио биолошки напад на човечанство!

РФ апелује на истрагу злочина почињених над цивилним становништвом у Украјини

Да ли је могуће да вирус еболе мутира па да буде у могућности да се шири ваздухом? - Мислите као код великих богиња? Срећом, за то постоји мала вероватноћа. Али мутација која ће омогућити пацијентима да живе дуже је врло вероватно, а то би уједно омогућило зараженима да заразе много више људи. Али то је само спекулација, зар не? - Свакако. То је само један од могућих начина како би вирус могао да мутира, а јасно је да вирус мутира.   Извор: Блиц