Правда

У интервју уза “Правду” Ристићева говори о томе колико су нас деведесете обележиле и колико је тешко писати роман за младе у време када публика све мање чита, а поготово млађе генерације. Како се данас живе 90-те? Односно,колико је у данашњем животу обележена генерација која је стасавала деведесетих? -Деведесете су печат који сви носимо, они који су тада сазревали на специфичан начин. То је нека врста трауме и способности да се нађе смисао и у најгорој ситуацији. Наравно, тај смисао није увек нешто племенито. Зато сам и покушала да објасним да није случајно што су у то време младићи живећи за то да постану моћне фаце које се баве илегалним радњама, девојке скупо обучене и популарне, музика је слала поруку неког  нашег оптимизма, гардероба је симболизовала идеализацију неукусног... Млади људи који су тада стасавали од кад знају за себе су у поремећеном систему вредности. То много објашњава. Само то нико не говори наглас и недовољно се разуме да то није кривица тих младих људи. Бар не у целости. Прво па мушко! Са првом књигом „Деведесете у крају“ ушли сте у најужи избор за награду „Проза на путу“.Колико је то био „ветар у леђа“ за настанак друге књиге „Знаш ти ко сам ја?“? -То је био експеримент, први покушај и успео је. Нови роман је заправо реализација једне постојеће идеје. То је прича која се временски наслања на Деведесете, и одлучила сам да је напишем сада рачунајући да ће се то допасти публици претходне књиге. Награда је била одлучујућа. Иако сам завршила књижевност, пуно читам и већ скоро седам година радим у издаваштву, никад се не бх усудила да изађем у јавност са нечим својим за шта нисам добила потврду о квалитету од стране неког ауторитета. Али када су моји омиљени писци: Кецмановић, Стојиљковић и други као чланови жирија дали подршку, схватила сам да се нећу осрамотити изласком ове књиге... Колико има аутобиографског у оба романа? -Има доста тога. Од мојих епизода из живота, особина мојих пријатеља које дајем јунацима, а вероватно се највише поигравам са ликовима родитеља. Моја сестра од тетке воли да погађа по којој особи је настао који лик и добро јој иде... Највише аутобиографског  има у опису младалачких догађаја, оних првих ствари које доживљавамо као шт су журке, окупљања, волим да изнова проживљавам оно што се десило једном по први пут, а после су све само репризе. Мислим да коришћење личних доживљаја доприноси истинитости и искрености, и увек ћу тако писати... Да ли ће бити и трећег наставка или ће следећа књига бити потпуно другачија? -Заправо ни ове две књиге нису серијал, мада су блиске по много чему. Трећа књига, када за њу дође време, ће бити нешто друго, нешто што сам већ најавила, ина чему желим детаљније да радим. То ће бити прича о ноћном животу младих у коме се виде све друштвене деформације. Иван Јовановић на корицама ваше књиге је написао: „У свету је писање о младима највећи изазов. У Србији највеће проклетство“. Шта ви мислите о томе? - Иван је такође писац романа за младе и о младима, и он ме потпуно разуме у том смислу. Не мислим да је то баш проклетство, али јесте проблем да се писци који се баве таквим темама не схватају озбиљно, не улазе у изборе за најпрестижније награде, а млади људи су страшно проницљиви, често брутални и ту не сме да се греши, измишља, ко се огреши о истину у роману за младе може заиста себи да направи проблем. Исто тако, данас је електронску младу генерацију готово немогуће приволети да читају. Зато смо ми проклети писци који пишемо и молимо се даће то ипак неко прочитати. Иван и ја имамо срећу да нас стваро читају. Е, кад се таква ствар уради онда је то двоструко већи успех. Који писци су вам узор? -Узори су ми писци урбаних романа који су код нас ретки, али сјајни. Драгослав Михаиловић, Звонко Карановић, Зоран Ћирић, од страних Кристијана Ф., Кевиб Брукс. Стално се надам да ће бити још написаних сличних дела да проширим ову листу... Радите у издаваштву. С обзиром да је култура у Србији последња рупа на свирали, каква је ситуација у издаваштву? -Издаваштво се држи, новца је мало али је пуно љубави према књизи. И зато опстаје, а неки вешти предузимачи успевају и да живе од тога. Било би сјајно ако би постојале одређене субвенције, подршка, али и сами издавачи морају да се боре. Поносна сам на Порталибрис који успева да као кућа буде пионир неких маркетиншких потеза и тако шири публику. Надам се и да ће ускоро стартовати електронска књга – још једно поље које може омогућити зараду. Како коментаришете домаћу књижевну сцену? -Нисам сигурна да постоји права књижевна сцена. Више као неки стални фестивал са више стејџева. Има сјајних књига, има кича и треша, има елитне херметичне књижевности. Свако може по нешто одабрати. Жао ми је само што медији не доприносе дасе разазна шта је квалитетно а шта не, и што свако покушава дапише, а недовољно сечита. И, наравно, недостаје нам још градских романа, а имамо материјала на претек. Оцена овогодишњег Сајма књига    -Овогодишњи сајам је неочекивано,прилично посећен, али људи нису довољно упућени у занимљива издања, нису припремљени и већина има скроман буџет за трошак. Програми су занимљиви и гости из Кине су приредили праву фешту. Посебна је атмосфера, а све је више деце и младих. Незнам дали купују или читају, али су ту и то је неко обећање, неки наговештај боље будућности за књигу... Извор: Правда