Правда

Треба само да ми, Руси, лансирамо ракету са космодрома у Плесецку или са подморнице у Баренцовом мору, или да дуж европских граница пошаљемо у патролу авионе - носаче ракета, па да то истог часа постане повод за бројне оптужбе због „милитаризма и империјализма“, „звецкања нуклеарним оружјем“, „застрашивања светске заједнице“ и томе сличних глупости. Међутим, многе реално значајне новости, које се директно односе на промену војно-стратешког односа снага у Евроазији - мимоилази пажњу огромне већине читалачке публике. Ево једне од таквих новости. Позивајући се на извор из војне индустрије РФ, информативна агенција РИА Новости објавила је 13. октобра 2014.: „У Русији је донета одлука о серијској производњи енергетских погона независних од атмосферског ваздуха (ВНЕУ) за снабдевање будућих подморница пројекта 677 „Лада“. Успешно су завршена испитивања огледне макете ВНЕУ на штанду. Следећа испитивања изводиће се непосредно на подморници“. Ова информација прошла је готово неприметно, чак нико од војних посматрача није на то обратио посебну пажњу. А штета! Јер, ова одлука означава праву револуцију у области војне подводне бродоградње. По типу енергетских погона, данас се све подморнице деле на две врсте: подморнице са нуклеарним енергетским постројењем (атомским реактором) и дизел-електричне подморнице које се крећу у надводном положају помоћу дизела, а у подводном - користећи електромоторе који добијају енергију из акумулаторских батерија. У совјетској поморској флоти, атомске подморнице појавиле су се крајем 50-их година прошлог века. Прва атомска подморница пројекта 627 - под називом „Лењински комсомол“ - постала је оперативна 1957. године. Од тог момента до данашњег дана - подводна пловила на нуклеарни погон чине главну ударну снагу наше флоте и носиоци су широког спектра најстрашнијег наоружања - од стратешких интерконтиненталних ракета и тактичких нуклеарних торпеда до високопрецизних крстарећих ракета великог домета које сада представљају основу руских снага стратешког ненуклеарног обуздавања. Атомске подморнице поседују читав низ изузетних својстава: практично неограничено време боравка у води, велику брзину подводног кретања и велику дубину роњења, способност за ношење огромне количине најразличитијег наоружања и опреме. Висока снабдевеност енергијом коју постиже огроман капацитет нуклеарног енергетског постројења пружа могућност за изградњу подморница веома великог депласмана и за смештање не само много оружја него и хидроакустичних система високе ефикасности, средстава за везу, радио-електронско обавештавање и навигацију. Ипак, главна врлина нуклеарног енергетског постројења, њен капацитет , истовремено је узрочник основног недостатка који је карактеристичан за подводна нуклеарна пловила. Тај недостатак је: велика бука. Присуство реактора (некад и два) на нуклеарној подморници са пратећим системом механизама: турбинама, генераторима, пумпама, уређајима за хлађење, вентилаторима итд. - неизбежно ствара огромну количину осцилација различите фреквенције и вибрација и захтева компликоване технологије за смањење нивоа буке која је главни фактор за откривање сваке подморнице. Зато је дизел-електрична подморница практично нечујна. Електромотори који се напајају из акумулаторских батерија не захтевају постојање турбина и друге бучне опреме. Зато се ДЕПЛ поткрада у океанске дубине скоро без буке - налик на опасну грабљиву рибу која прати плен. Међутим, та риба може да се налази под водом релативно кратко - свега неколико дана. Уз то она се у океанским дубинама креће веома споро штедећи резерву енергије, која је у поређењу са атомским „ајкулама“ готово незнатна. Недостатак енергије налаже озбиљна ограничења у односу на депласман, наоружање и друге кључне карактеристике ДЕПЛ. Ове подморнице у суштини нису потпуно „подводне“ и пре се могу назвати „ронилицама“ пошто на маршрутама размештања већи део времена проводе у надводној вожњи, а у регионима борбеног патролирања морају редовно да израњају и да укључују дизеле за допуњавање акумулаторских батерија. На пример, најновији руски ДЕПЛ пројекат 636.3 има резерву подводног хода свега 400 миља, а под водом се углавном креће економичним ходом брзином 3 чвора, односно 5,4km/ч. Због тога таква подморница не може под водом да прати свој плен. Она мора да се ослања на податке обавештајне службе која је дужна да је изведе на задату тачку на маршрути размештања бродова противника.

Прочитајте још:Нигерија: 48 ђака убијено у нападу терористаХрвати полупали стакла српског културног друштва „Просвјета“ у Сплиту

Отуда и основни начин борбене примене ДЕПЛ - такозвана „завеса“, односно размештање подморница по линији вертикално у односу на курс вероватног кретања циља и на одређеним међусобним интервалима. При том се свим подморницама које учествују у тој групи управља са спољног командног пункта, што ствара додатне факторе ризика за откривање и смањује борбену стабилност и ефикасност групе подморница. Поред тога, ако се узме у обзир да дубина постројене противподморничке одбране савремене америчке ударне групе носача авиона износи више од 300 миља (односно више од 550km), постаје јасно колико нашим ДЕПЛ није једноставно да се одупиру таквом противнику. Зато не чуди што је сан сваког подморничара стварање подморнице са принципијелно новим енергетским постројењем које би омогућило компатибилност својстава атомских и дизел-електричних подморница: капацитет и тајанственост, велику аутономност подводног пловљења и ниску буку… Бајка је постала јава. Јер: руске подморнице пројекта 667 „Лада“ са енергетским постројењем независним од атмосферског ваздуха управо су најозбиљнији продор у том правцу, који изводи подморничку флоту Русије на принципијелно нове хоризонте. „Ладе“ нису велике, њихов депласман је скоро два пута мањи него код познате „Варшављанке“. Зато је систем њеног наоружања веома озбиљан и неуобичајено велики. Сем класичног минско - торпедног наоружања ДЕПЛ (6 торпедних јединица 533мм, 18 торпеда или мина), пројекат 667 прва је у свету неатомска подморница опремљена специјализованим лансирним постројењима за крстареће ракете (10 вертикалних ПУ у средњем делу трупа). При том, те крстареће ракете могу да буду како оперативно - тактичке, ударно - противбродске, тако и ракете великог домета које су предвиђене за погађање стратешких циљева у дубини територије противника. Ипак, најважнија карактеристика руских подморница јесте ВНЕУ енергетско постројење независно од атмосферског ваздуха. Не улазећи у детаље који су занимљиви за стручњаке, напомињемо да ће присуство ВНЕУ омогућити „Ладама“ да се налазе у подводном положају до 25 дана, односно скоро 10 пута дуже него њихове познате „старије сестре“ - „Варшављанке“ пројекта 636.3! При том је бука „Ладе“ чак мања него код чувене варшављанске „црне рупе“, коју су Американци тако назвали зато што је скоро немогуће открити. Земље NATO-а већ одавно покушавају да опреме своје подморнице таквим ВНЕУ. У тој области као „законодавци“ моде иступају Немачка и Шведска. Још од краја 90-их година немачки брдоградитељи производе мале подморнице пројекта 212/214 опремљене хибридним енергетским постројењем које садржи дизел за надводни ход и пуњење батерија, а саме батерије су сребро-цинк акумулаторске батерије и ВНЕУ за економичан подводни ход на бази грејних елемената у чији састав улазе цистерне са криогеним кисеоником и судови са хидридом метала (специјална легура метала у једињењу са водоником). Опремање подморнице таквим анаеробним постројењем омогућило је Немцима да повећају време подводног роњења подморнице до 20 дана. Сада се немачке „бебе“ са ВНЕУ различитим модификацијама налазе у наоружању Немачке, Италије, Португалије, Турске, Израела, Кореје и још неколико земаља. Крајем прошлог века шведски концерн Kockums Submarin Systems почео је изградњу подморница класе Gotland са ВНЕУ на бази такозваног „мотора Стирлинга“, чија примена такође омогућава подморницама да се без пуњења акумулаторских батерија налазе под водом до 20 дана. Подморнице са моторима Стирлинга сада се налазе не само у земљама Скандинавије него и у Аустралији, Јапану, Сингапуру и Тајланду. Међутим, ни немачке, ни шведске подморнице, које су мале и у суштини приобалске подморнице, никако се не могу поредити са руским „Ладама“ - ни по својим тактичко-техничким карактеристикама, ни по разноврсности и капацитету наоружања. У тој класи у сваком погледу наше подморнице пројекта 667 по свом квалитету јединствена су пловила нове генерације! ЦКБ „Рубин“ - главни пројектант подморница у Русији, пројектовао је „Ладу“ тако да она може да наноси плотунске торпедно - ракетне ударе по пoморским и стационарним копненим циљевима како из торпедних уређаја, тако и из специјализованих вертикалних ракетних шахти. Захваљујући јединственом хидро-акустичком систему наша подморница има битно увећану дистанцу откривања циљева. Она може да зарони до 300м, има брзину пуног подводног хода до 21 чвора и аутономност - 45 дана. За смањење буке примењени су вибро - изолатори и погонски електромотор на свим режимима и са трајним магнетима. Труп подморнице прекривен је материјалом „Молнија“ који апсорбује сигнале хидро акустичних локатора. За сада се мало зна о ВНЕУ наше подморнице. Као и код немачке, у њеној основи биће електрохемијски генератор. Међутим, она ће се принципијелно одликовати тиме што ће се водоник неопходан за рад ВНЕУ добијати на самој подморници прерадом постојећег дизел горива. Због тога ће руска ВНЕУ бити знатно економичнија од немачког пандана, што ће омогућити повећање времена непрекидног боравка подморнице под водом до 25 дана. „Лада“ ће истовремено коштати знатно мање од немачких подморница пројекта 212/214. До 2020. руска флота рачуна да добије 14 јединица таквих нових ненуклеарних подморница 4. генерације. Да би читалац разумео колико нове руске подморнице са ВНЕУ суштински могу да измене однос снага између Русије и САД, навешћу само један пример. Још крајем 2010. Вице-адмирал Виктор Патрушев рекао је у интервјуу за РИА Новости - „Четири до шест таквих подморница у потпуности могу да покрију такве затворене или полузатворене акваторије као што су Црно, Балтичко и Каспијско море. Њихове предности су очигледне за сваког војно поморског стручњака“. Додаћу и да је размештање у саставу Руске поморске флоте додатних две-три комбинације „Лада“ способно да принципијелно измени однос снага не само на Балтику, Каспијском и Црном мору, него и на Северу и у Средоземљу, на Атлантику и Индијском океану. На Северу, у Баренцовом мору такве подморнице способне су да сигурно прикрију маршруте размештања руских подводних стратешких носача ракета од свих насртаја противподморничких снага САД и NATO земаља, што ће битно повећати стабилност поморске компоненте наших стратешких нуклеарних снага. Наши носачи ракета сада већим делом извршавају обавезе испод леда Арктика где су практично недоступни за непријатељско деловање. Американци могу да детектују, прате и погоде нашу подводну крстарицу само у фази њеног преласка у регион борбеног патролирања. А „Ладе“ пројекта 667 идеално су прилагођене за супротстављање америчким нуклеарним подморницама које прате наше „стратеге“ зато што их чују на дистанцама много већим него што су Американци способни да чују „Ладу“. У таквим околностима погађање непријатељске подморнице - или самостално „Ладом“ или навођењем снага противподморничке авијације и надводних бродова - постаје ствар технике. Што се тиче Средоземног мора, Атлантика и Индијског океана, у њиховим водама присуство подморница сличних „Лади“ практично поништава америчку војно-поморску надмоћ, чије језгро чине ударне групе носача авиона (АУГ). Још у совјетско време су „дизелке“ пројекта 641Б успевале да пробију противподморничку одбрану носача авиона и дешавало се да испливају право испред носа пренеражених америчких адмирала. Само су мала резерва подводног хода, недостатак далекометног ракетног наоружања и немогућност остајања у режиму роњења више од три дана давали Американцима шансу у конфронтацији са совјетским подморничарима. Данас, под условом, да „Лада“ стварно буде способна да остаје под водом до 25 дана, њен борбени комплет укључи моћне против бродске ракетне системе сличне „Калибру“, а обавештавање и навођење подморница на АУГ (нуклеарне носаче авиона) буде реализовано уз коришћење слојевитог обавештавања које укључује космичку групацију, те шансе много хваљени амерички носачи авиона више неће имати! То значи да ће отићи у прошлост читава епоха америчке „доминације на мору“, Вашингтон ће практично изгубити свој главни инструмент „пројектовања снаге“ на удаљене регионе и коначно изгубити своју глобалну геополитичку улогу. Извор: Факти.орг