Овога пута Ковачевић ради представу „Хотел Европа” с бројном глумачком екипом у којој су: Слободан Бода Нинковић, Даница Ристовски, Јелена Чворовић Пауновић, Тома Курузовић и други. Реч је о тексту који до сада није извођен, а догађа се у 1980. години. Премијера је крајем децембра на сцени „Раде Марковић”. Важите за патриотског писца. Зашто сте свој најновији комад, и то једину комедију у вашем драмском опусу, насловили с „Хотел Европа”. Шта вас је подстакло да се огледате и у овом жанру? Прво ми морате дефинисати шта то значи патриотски писац. А што се тиче те моје патриотичности, а у вашем питању препознајем и мало злурадости, дакле, ако мислите на патриотизам од кога сам имао користи као после „Светог Саве”, или „Краљевића Марка”, односно „Недића” или „Јанеза” онда је тај патриотизам више него болан. Пре мислим да је тај придев патриотски производ можда неког мог политичког или индивидуалног деловања за које се свакако може рећи да је патриотско и да је ангажовано. Али, исто тако држим да нема нормалног Француза који не устаје на „Марсељезу” и нема нормалног Руса који се не поноси чињеницом да је потомак великог Толстоја или Булгакова. Само се овде код нас, бојим се, патриотизам прима с негативном конотацијом. Свуда у неким нормалним географским ширинама он је не само уобичајен, него и нормалан и пожељан. „Хотел Европа” није нов комад. Он није игран, а написан је крајње условно као комедија, као трагикомедија зато што сви моји комади имају горак укус на крају. Али, да нема те мале чоколадне пресвлаке по њима, та горчина не би била лековита јер не би та горка пилула могла да се прогута. Овде има црнохуморних комичних елемената и они су помогли да се та прича о самоћи, о ћорсокаку у којем је човечанство у овом тренутку залутало лакше прогута и свари. Да се тај камен у ципели лакше подноси.
Прочитајте још:Полиција „чешља“ Српску банку!Спадате у самохвалисаве кулинаре. Шта нам то тако сочно кувате у „Хотелу Европа”? Држим да су жене бољи део човечанства и то могу да браним чињеницом да су све моје школске другарице биле бољи ђаци, да су све моје студенткиње боље од студената. Жене су саборније, чуварније, мудрије, сталоженије, али не могу да се такмиче с мушкарцима у три ствари: у кувању, истоварању цемента и трчању на 100 метара. Моје гастрономско самохвалисање је видим већ постало пословично, а у „Хотелу Европи” се кува прича о самоћи, старачкој усамљености, о том прекиду комуникације међу генерацијама, међу родитељима и децом, али и прича о томе да самоћа није само „бенефиција” људи у позним годинама. Од те болести у модерном времену могу да се разболевају и млади људи. У „Хотел Европу”, у којем су стицајем околности смештени на дуже нешто старији гости, долази млади човек који болује од исте болести и који ће тај њихов уређени микрокосмос знатно померити својом великом тајном коју носи и крије. Машта је највећи савезник писца. О чему машта ваших осам јунака из „Хотела Европа” чија је власница „Немица”, а станари један Енглез, Францускиња, Италијан, Шпанац, Холанђанин, Данкиња, Аустријанац. Има ли ту места и за неког Србина? На таква политичка питања одбијам да одговарам! Не може човек само да има примарно искуство. Односно, не можете очекивати од младе жене која треба да глуми проститутку да сама два месеца буде на улици у мрежастим чарапама или да човеку који намерава да напише роман о наркоманији дате иглу и хероин, па сада два месеца да ради на себи да би био аутентичан. Зато је машта драгоцена. С друге стране, свако од њих има свој магични, измаштани простор којем тежи. Без маште нема живота јер док има маште има и наде, а док има наде има и нас. Јунаке „Хотела Европа” држи у животу то мало самоће и преосталих дана и то нешто мало маште. Када би нестало маште у њиховим животима, нестало би разлога за њихове постојање. Џонатан Смит, за кога бих се усудио да кажем да је главна личност овог комада, када престане да машта о томе да ће стићи то спасоносно писмо из Америке или Аустралије од његових тако далеких синова престане да се нада било чему и очекује скори крај. А место за Србина? Ајде прво да испразнимо неку од соба у том хотелу. Питање је да ли ће у „Хотелу Европа” да буде места за Србина. Ја бих волео да те собе буду заузете. Одрасли сте уз пионирске мараме, руску литературу. Волели сте и Европу јер је тамо увек било вођа, најлон чарапа... јер су тамо живели Џегер и Пол Макартни... Србија или Европска унија? Србија увек и Србија пре свега, а не Европска унија, него Европа. Са својим стандардима, гастрономијом, музиком, културом, цивилизацијским обрасцима. Уметност је рефлексија социјалних и историјских параметара. Како се огледа када је у питању комад „Хотел Европа”? Уметност је и отисак нашег срца у завичајној прашини или на том заједничком тротоару. Она увек мора имати, сведочити о свом времену, иначе није уметност. Али немате право да увек своје политичке и моралне ставове транспонујете у своје уметничко дело. Онда би то ризиковало уколико није квалитетно, уметнички валидно да постане памфлет. Мој однос према тој европској мегадржави је више него познат. Себи ласкам да сам један од пионира евроскепсе у овој земљи. Морамо направити дистинкцију између тог мастодонта, тог мегаломонструма који се зове европска држава и нечега што је Европа уз коју смо сви ми подизани. Европа Золе, Фелинија, Сартра, Де Гола, Манчестер јунајтеда. То је једна Европа. Моја генерација је имала срећу да хода европским булеварима, да се напаја на принципима европске слободе, да на европским стандардима формира мисао и став, да су људске и уметничке слободе неограничене, да се научи шта су мањинска права, шта су хигијенске или радне навике. Друго је улазак у ту мегадржаву која ти до те мере октроише идентитет и суверенитет да ти тамо постављаш питање: Шта ћу ја у овом конформном гробу? Има ли живота у комфорној гробници? То су две крајње различите ствари. Наши родитељи су имали феномен Коминтерне, која је прописивала језичке норме. Исто то имаш и данас, само се то више не ради из Москве, већ из Брисела. Пренормирано иду толико далеко да ти одређују величину шаргарепе или облик краставца. То је простор у којем нећу да живим. Да ли оснивате нову партију? Да, зваће се Српски отаџбински фронт зато што на том полу где треба да се смести српска просвећена десница такво нешто недостаје. Само сам чекао из аспекта који се може звати домаћим васпитањем да се тај изборни циклус у овој странци у којој сам био три године мора завршити, затворити. У јануару 2015. године ћу основати странку. Приметићете да у српском парламенту има 250 људи и да сви они унисоно, готово до изнемоглости понављају мантру да Европа нема алтернативу. Не бих имао ништа против тога да је таква ситуација и у српском друштву. Она није таква. Тај корпус је подељен у зависности од тога какве се политичке ствари дешавају, па после булажњења Едија Раме одједном се повећа број људи који неће у Европу. Требало би негде да се по демократским навикама и правилима пресликава и у парламенту. Мислим да је улазак у Европску унију улазак у мермерни гроб с месинганим ручицама и то треба артикулисати јасно. Мени је врло добро. Живим као руски спахија седам месеци на селу, месец дана у Београду и четири месеца на мору, али је суштина у томе што сте окружени људима који су готово колективизовали своју несрећу и сада се поставља питање играња „моравца” на гробу. Само неодговоран или луд човек може то себи да опрости. Ми смо у политичком ужасу у којем нам се нуди та мантра да Европа нема алтернативу, у којем нам се нуди посрнули концепт да је добро бити роб, у том неоколонијалном моделу радити за корејског, руског или немачког газду. Није добро. Да ли је суштина политичке будућности ове земље да наша деца у Војводини раде као комбајнери, магационери или трактористи код Холанђана, Данаца или Хрвата. Није! Како гледате на распад ДСС-а и одлазак Војислава Коштунице с чела? Какво је данас стање у ДСС-у? Не знам какво је данас стање у ДСС-у. Нисам у контакту с том странком, нити с било ким из те партије готово годину дана. Да није требало да се распадне не би се распала. Ако неко с три процента и салонског концепта странке подигне исту на 30 посто бирачког тела, дабоме да му припадају све заслуге. Ако тај исти човек, с људима око себе, поново врати странку на три посто и спусти је испод цензуса, дабоме да треба да оде. Питање је само начина. Управо је то велико разочарење за мене. Отишло се тако да се странка уништи, да се нови лидер осујети и понизи, победила је сујета и самољубље. Није било по моме, сада ћете да видите... Разлог је пронађен у језичкој анализи термина: сувереност. Забога, основни постулат није више политичка неутралност, него сувереност. Разлика је у диференцији. Тврдим да је термин „сувереност” прецизнији и течнији од „неутралности”. Да су бивши лидери, његови сателити исказивали ту брзину у доношењу одлука и раније, попут ове ситуације када су одлучили да сахране властити политички пројекат, странка би и данас била у парламенту. У Србију је стигао Војислав Шешељ. Како доживљавате његов повратак? На нечију радост и на нечију велику жалост је стигао Шешељ. Има ту неких политичких парадокса, чини ми се да су му се највише обрадовали они који су га послали у Хаг. Никада нисам има разумевање за политичку матрицу Војислава Шешеља, али не могу да не кажем да нисам задивљен његовом принципијелношћу, устрајношћу, истрајношћу, спремношћу на жртву која подразумева и жртву властитог живота због идеје и идеологије. Бојим се да признам да ја нисам такав. Могао бих за отаџбину да живим, чак можда и погинем, али не бих могао да робијам, ту врсту саможртве да поднесем на олтару отаџбине. Не бих могао да се затворим самоизгнанством у неку ћелију од седам и по квадрата, да ми деца одрасту без мене, да изађем условно речено с том бољком. Шешељу желим да се опорави. Шта значи долазак Шешеља на политичку матрицу и сцену Србије? Веома много турбуленције. Шта мислите има ли у ових 150 посланика људи који су одани Шешељу? Хоће ли господин Шешељ можда за две седмице бити парламентарна странка? Можда Шешељ зна строго чуване тајне оних људи који су данас у врху државе. То су људи које је он, колоквијално речено, без намере да било кога увредим, слао по бурек. Он о њима зна све, то су провинцијални, анонимни људи које је он довео до првог реда српске политичке сцене. То су људи који су га пре десетак година уплакани слали у Хаг. Биће много турбуленције, али не сме ни да се пренебрегне политичка интелигенција Војислава Шешеља. Он је интелигентан човек и као што су његови политички трабанти променили политичку матрицу и одједном постали архиевропејци, ултраевропејци, довољна је једна реторска фраза да се он прилагоди новим политичким околностима, тако да умногоме ће то променити политичку мапу Србије. Неће бити досадно, ето то је суштина.
