Правда

Својим нечовечним и, збиља, тешко схватљивим ликовањем над трагичном погибијом премијера Србије Зорана Ђинђића, Војислав Шешељ је – макар и само на чисто људском нивоу – прошле недеље изазвао оправдано огорчење доброг дела наше јавности. Изазвао је и реакцију Чедомира Јовановића, Зорана Живковића, Жарка Кораћа, Рајка Даниловића... на какву они још немају право. Нема сумње да је Војислав Шешељ, уочи тог 12. марта 2003, знао да се у Србији нешто спрема. Најављивао је „крваво пролеће”, да ће Јовица Станишић и Сретен Лукић отићи у Хаг, а да ће ЈСО бити расформиран... Како су се ове најаве показале као тачне, очигледно је да би, за утврђивање пуне истине о убиству премијера Ђинђића, драгоцено било да Шешељ изговори све што о томе зна, и од кога је то сазнао. Занимљив је, међутим, један (привидни) апсурд који овдашњој јавности измиче, ево, већ више од 11 година. И Шешељ, али и Јовановић и Живковић, дакле они који би сада Шешеља да врате у затвор како би тамо признао политичку позадину убиства Зорана Ђинђића, потпуно су сагласни у својој основној тези, која се своди на то да су Ђинђића убиле патриоте зато што је он био издајник, то јест некакав анационални модернизатор Србије. Али какав је то издајник био човек који се борио за опстанак суверенитета Србије над Косовом и Метохијом, који је претио независношћу Републике Српске у случају да Косово буде одузето Србији, који је отворено рекао да неће испоручивати генерале које би Хаг оптужио по командној одговорности и чак је Хагу одбио да преда наше војне и полицијске архиве које је Трибунал тада потраживао? Због чега је – од Косова до Хага – уосталом и ушао у озбиљан сукоб с нашим западним партнерима. И отуда питање: да ли је Ђинђић, заправо, после смрти начињен издајником да бисмо лакше поверовали да су га убиле патриоте? Званична истина не пружа одговор на питање политичке позадине убиства Зорана Ђинђића, захваљујући томе, а све време подупирући ту званичну истину, званични наследници лика и дела Зорана Ђинђића – од Јовановића до Живковића – већ 11 година ту политичку позадину траже свуда где им је то политички опортуно. Али, шта ако та званична истина, састављена у време њихове власти, истини одговара углавном само утолико што је Зоран Ђинђић заиста убијен 12. марта 2003? Милан Веруовић, Ђинђићев пратилац који је и сам тешко рањен у атентату, и потписник ових редова објавили су пре непуна три месеца књигу „Трећи метак. Политичка позадина убиства Зорана Ђинђића”, која је до сада доживела већ четири издања. На основу анализе судских списа, полицијских извештаја и транскрипата суђења, тврдимо да званична истина „не почива ни на материјалним доказима нити на сведочењима непосредних очевидаца, већ је исконструисана на неодрживим вештачењима и на брижљиво изатканој мрежи признања и сарадничких сведочења од којих ни једна ни друга не могу да опстану у судару са непорецивим чињеницама”. Ова оптужба је ужасно тешка, али нико нас досад није демантовао, нити макар покушао да уђе у аргументовану полемику. Али питања свеједно остају. Чедомиру Јовановићу, на пример, о правој природи његових односа са вођама земунског клана, за које је под заклетвом устврдио да их никада није посетио у затвору 2001, док су супротно устврдили и припадници земунског клана, и сведоци сарадници, и затворски чувари, и тадашњи министар полиције и тадашњи заменик четвртог општинског тужиоца... Због чега је УБПОК 2003. водио истрагу његових контаката са земунским кланом, и да ли је он употребио свој утицај потпредседника Владе Србије да ту истрагу угуши? Зашто је, пошто је од представника британске обавештајне службе добио информацију да земунски клан припрема убиство нашег премијера, отишао на скијање у Италију? Зашто његов потоњи и дугогодишњи сарадник Ненад Милић, тада заменик министра полиције, пошто је и сам добио ту информацију, није наложио да се подигну мере обезбеђења иако га комисија Жарка Кораћа означава као особу која се тиме бавила?

Прочитајте још:14 ствари које мушкарци желе да чују у кревету

Као што ни Зоран Живковић не сме да избегне одговор на питање зашто је, као премијер Србије, наглавачке окренуо државну политику коју је водио Зоран Ђинђић – од Косова до Хага – иако ју је гласно подржавао док је Зоран Ђинђић био жив? И зашто су и њих двојица, и Жарко Кораћ, и Рајко Даниловић... били и остали заговорници званичне истине, иако су имали или могли да имају увид у сав материјал у који смо увид имали и ми, а тај материјал говори нешто сасвим супротно? И зашто су толико поверења поклонили оним полицајцима од којих је у основи званична истина и потекла, а који су свесно и са предумишљајем омогућили да се атентат код хале Лимес оконча Багзијевим изласком из затвора? И каква су њихова сазнања о улози британских и америчких структура, чије смо трагове присуства пронашли и пре атентата, и током формулисања онакве званичне истине? Питања има још много. И тек када на њих одговоре на уверљив и аргументован начин, стећи ће право да политичку позадину потраже и тамо где им је то политички опортуно. Ако пак не одговоре, или покушају да одговоре паролама и дисквалификацијама уместо чињеницама, па и то ће онда представљати некакав прилог откривању политичке позадине убиства Зорана Ђинђића. Пише: Никола Врзић Извор: Политика