Правда

Нељубав према бољшевицима прилично великог броја добрих руских људи умногоме је заслуга њихових дедова, бака и учитеља. То је у много чему управо наслеђе првих бољшевичких година – мода смердјаковштине и презирања Русије и њеног народа. Затим, то су грађани, дошао је један Рус грузијског порекла и оштро кориговао много тога што је тада сматрано бољшевичким. Иначе, о том државном руководиоцу, који је у почетку такође био бољшевички лидер, Путин говори са поштовањем. Чини ми се – зато што разуме Јосифа Висарионовича боље од својих претходника. Стаљин, иначе, искрено није подносио русофобију и стално је укроћивао. Он је својевремено оштро укорио Демјана Бедног због његове русофобске позоришне представе „Богатири”, а због упорног наметања идеје да се са Црвеног трга уклони споменик Мињину и Пожарском, назвао га је „Иваном који је заборавио властито порекло”. На Бухаринов осврт о томе да су „Руси – нација Обломових”, упутио је аутору диван одговор какав и заслужује. „Тешко да ће са становишта своје „концепције” друг Бухарин умети да објасни како је та „нација Обломових” могла историјски да се развија у оквирима огромне државе… Изгледа и да не разуме како је руски народ створио такве великане уметничког стваралаштва и научне мисли као што су Пушкин и Љермонтов, Ломоносов и Мендељејев, Бјелински и Чернишевски, Херцен и Доброљубов, Толстој и Горки, Сеченов и Павлов”. Зато Стаљин који не воли бољшевике, данас за Путина – није првенствено револуционар, већ руски државник. Будући да руководи том истом земљом и да се налази у сличној историјској ситуацији, не може да у Стаљину не види миљеника руског државног система, који је позван да укроти револуционарни хаос, да прекине „рушење темељних начела” и осталу радикалштину наталожену на све делове државног механизма, да обнови традицију, континуитет, дубину и јасноћу државничког размишљања. Стаљин је био – империјални реванш. Стаљина су до врха власти довели практичан државни рад, решења конкретних државних проблема СССР-а што је захтевало прецизно, конкретно познавање земље и њених народа, њене привреде, културе и - што је најважније – присуство чврсте повезаности са бирократским механизмом Руске Империје. Управо тај апарат полагао је све наде на Стаљина. Чиновништво је матрица империјалне Русије, а матрица себе штити лансирајући из своје средине својеврсне „агенте Смите”. Чини ми се да у том погледу улога Владимира Путина (уз корекцију због свеукупне различитости – од личности до времена) делимично личи на ону коју је морао да одигра И. В. Стаљин који такође, то треба нагласити, и поред свих својих симпатија према многим институцијама „претходног доба”, ни издалека није обновио све. Оно што се дешавало у нашој земљи између 1991.-2000. може се описати као пузећа чиновничка обнова када су људи са наочарима и манжетама мучно, полако, али постепено потискивали из државне машине револуционаре-демократе и носиоце „новог мишљења”. Државни апарат СССР-а, створен ради решавања конкретних проблема са конкретним резултатима, а не ради надахнутог експериментисања у стилу „за излечење болесних кокошака нацртајте на кокошињцу жути троугао”, умногоме је наслеђен још од Руске Империје и припао је у наслеђеновој демократској Русији испуњен квалификованим стручњацима за све области који су у случају разних њемцова непогрешиво дијагностиковали лопове. Тај део апарата органски није прихватао „нове правце”. У таквим случајевима обично се дешава војни преврат. Али, у нашем случају армија је (можда смишљено) била парализована ратом у Чеченији. Војни преврат није се десио. Десило се тихо гушење демократске револуције рукама са манжетама. На челу побуне, ако се то може назвати побуном, јер чиновништво у принципу није револуционарна класа, нашли су се најконзервативнији ресори – ФСБ (она је „наследница КГБ”) и Министарство иностраних послова РФ. Зато што су тамо били најквалификованији кадрови и зато што је управо тим ресорима најбоље познат садржај речи „безбедност” и „национални интерес”.

Прочитајте још:Зашто се WSJ пита: могу ли Обама и Европа зауставити Наполеона из Кремља?„Срби“ против Срба

Прво је МИП „сажвакао” мистера „ДА”, Козирјева, а онда је свуда кренуло лакше. Неспособност „револуционара” да било чиме реално управљају и руководе и да нешто стварају, заједно са агресијом НАТО у Југославији, убрзали су ствар. Ради самоодржања, земљи су били потребни људи који то могу. Људи Система. Нађен је одговарајући „агент Смит”. Сада се његов портрет налази у свим чиновничким кабинетима. Односно, Путинова шала да је „увођење у дужност председника успешно прошло”, коју је он изговорио пред официрима ФСБ и ГРУ (војне обавештајне службе) – само је делимично шала. Зато не треба нарочито бринути због сазнања да „агент Смит” не воли револуционаре. За припадника „система” револуционари су – људи неодговорне „стваралачке ћуди”, рушиоци, агенти хаоса. Вирус. То је очигледно. И не треба од тога правити васионско откриће и галамити као да смо прогутали црвену таблету. Извор: Факти.орг