Правда

Подугачком списку незадовољних ових дана придружиће се, кажу, таксисти и превозници. Не треба заборавити да су пре само неколико недеља глас подигли лекари и кафеџије. За Ивицу Цветановића, председника Конфедерације слободних синдиката, лош материјални положај радника је окидач за велики број штрајкова у Србији. Смањење ионако малих зарада у просвети, здравству и социјалној заштити у време када поскупљују основне животне намирнице и пада вредност динара може, сматра он, једино да народ отера на улицу. - Ово је очекивани одговор запослених у време када нема социјалног дијалога. Зашто сви нисмо делили терет кризе смањењем плата од по, рецимо, један одсто, па би наставницима онда коверта била тања за 300-400 динара, а не за три или четири хиљаде - пита се Цветановић. - Све јавне службе су јако незадовољне, а решење је једино у разговору. Непостојање социјалног дијалога је и за Ранку Савић, председницу Асоцијације слободних и независних синдиката Србије највећи проблем. Држава, по њој, нема системско решење за многобројне проблеме, а радници више не могу да чекају па излазе на улице. - Влада је кренула од краја, прво смањује плате, што је требало да буде последња мера - каже она. - Власт има моћ, али њихове уредбе и закони морају да функционишу и у пракси. Прича о штрајковима ће се тек захуктати потпомогнута истрајношћу адвоката. Она наводи да је према подацима АСНС са терена широм Србије настављено запошљавање у јавном сектору, а да су јавна комунална предузећа "богатија" за 10.000 нових партијских послушника. Сада би сви они требало да деле одговорност са запосленима који су пред пензијом. - Објективно материјални положај многих је далеко испод цивилизацијског стандарда и то је цена насилно одлагане транзиције која је обележила последње две и по деценије - каже професор социологије рада Дарко Маринковић. - Код нас је било оклевања праћеног недостатком консензуса, а искуство развијених земаља транзиције попут Чешке, Словеније и Пољске нисмо користили. Спроведена је тајкунска приватизација, а цену је платио свет рада. Професор Маринковић додаје да је крајње време да потрчимо за возом реформи, иако је тешко убедити људе да у њих верују, јер се годинама прича о њима, а ништа се не мења. Штрајкови као манифестације незадовољства, међутим, немају у Србији велику моћ ни резултате. Све се своди на краткотрајне и ситне бенефиције, а корени незадовољства остају. То је све, сматра он, произашло из неодговорног понашања синдикалних руководстава.

Прочитајте још:СТОЛТЕНБЕРГ НАТО-ЗЕМЉАМА: Наоружавајте се, више нисмо у мирним временима

Извор: Вечерње новости