Правда

И једна и друга страна либијске „медаље власти“ желе утицај, новац и ресурсе. Обе се, при томе, ослањају на бројне паравојне формације. Те наоружане групе настале су током заједничке борбе против Гадафија, али су, од његовог свргавања, оштро супротстављене. Покушавају да остваре сопствене интересе, а последице тих настојања су поражавајуће. - У Либији влада нека врста грађанског рата који карактеришу атентати, бомбашки напади и отмице, што све заједно онемогућава нормалан живот - каже експерт за Блиски исток Гинтер Мејер, професор економске географије и руководилац Центра за истраживање арапског света при Универзитету у Мајнцу. Лошу безбедносну ситуацију, аналитичари објашњавају и чињеницом да су политичке институције у Либији веома ослабљене, или уопште не постоје. То је, између осталог, део Гадафијевог наслеђа. Самопрозвани вођа револуције, преноси Дојче веле, желео је да сваку конкуренцију сасече у корену. Тако је, на пример, запоставио војску и регуларне снаге безбедности у корист, њему одане, председничке гарде. После Гадафијеве смрти, првобитни план био је да паравојне формације буду интегрисане у новоформиране снаге. Та замисао није успела, а паравојне формације, мада су инкасирале новац од државе, боре се више за интересе својих племена или свог града, него полиције и војске. Поједини теоретичари већ најављују распад земље и подсећају да њено какво-такво јединство и није дуго трајало. Тек 1963. године, до тада у великој мери аутономни делови земље (Триполитанија, Киренајка и Фазан) обједињени су у заједничку државу. И то, сада већ формално јединство, данас је угрожено, понајвише због тога што исламисти нису признали пораз на изборима, а у августу су, захваљујући помоћи паравојних формација из Мисрате, заузели главни град Триполи. Постигли су и то да парламент, изабран у јуну, одлуком Врховног суда буде проглашен нелегалним, а затим су формирали сопствени. - Свеукупно гледано, то је рат који воде друге силе унутар арапског света - објашњава Мејер. - Исламску страну подржавају Катар и Турска, док званично призната влада добија помоћ од Египта и Уједињених Арапских Емирата. Званично изабрани парламент због тога више не заседа у Триполију, већ у Тобруку, у близини египатске границе. И на истоку земље постоје напетости између исламиста и њихових противника. Пензионисани генерал Калиф Хафтар, који се крајем осамдесетих разишао од Гадафија, бори се у Бенгазију, у његовој такозваној Либијској националној армији, против исламистичких паравојних формација и њиховог утицаја у земљи.

Прочитајте још:Марин Ле Пен поново лидер НФ, најавила референдум о ЕУ 2017. године

Рат који, како Мејер истиче, воде друге силе унутар арапског света, „инспирисан“ је, између осталог, чињеницом да Либија скоро двема трећинама своје територије лежи на огромним аквиферима, односно, резервоарима воде. Ово је откривено још 1953. године, током потраге за нафтом. Вода у аквиферима датира из периода између 38.000 и 14.000 година. Веома је чиста, будући да је природно филтрирана. Постоје четири већа подземна басена. Куфра басен, рецимо, који лежи на југоистоку Либије, близу египатске границе на дубини од око 2.000 метара, покрива површину од око 350.000 квадратних километара. Авифери у Сахари, према проценама стручњака, до 12.000 кубних километара воде, а налазе се, осим Либије, у Чаду, Судану, Нигеру и Египту. База Џихадиста Већ дуго, Либија важи за подручје које представља позадинску базу џихадиста, тврде експерти. У источнолибијском граду Дерни који је, још за време Гадафија, био главно упориште исламиста, „Веће младих ислама“ заклело се на верност терористичкој групацији Исламска држава, која се поставила на чело самопроглашеног калифата и контролише велике делове Ирака и севера Сирије. И у Дерни, државне институције готово да више немају утицаја. Извор: Новости