Правда

Чуди тврдња да је Русија на прагу НАТО-а. А како се она тамо нашла? Људи на западу ће вероватно стећи утисак да се подмукла тоталитарна Русија прикрала границама мирног блока НАТО-а, који стоји на стражи демократије, и сада од ње може да се очекује било шта, чак агресија. У стварности све је било сасвим супротно: НАТО блок се приближио границама Русије. При томе он је почео да се приближава од деведесетих година. А западни лидери, проширујући НАТО мимо обећања датом Русији да неће то чинити, веровали су да ће се Русија са тим помирити. И веома су се зачудили када је 2007. године председник Путин на Минхенској конференцији о питањима политике безбедности рекао да за Русију слична дејства НАТО-а, као и агресија САД против независних држава која није добила дозволу УН, на пример у Југославији, Авганистану или Ираку, нису прихватљиви.

Минхенски говор Путина је оставио јак утисак на западне лидере, али закључке су они извели погрешне. Примили су га као бунт, мада је то било озбиљно упозорење, молба да се поново размотри однос према Русији као земљи која је изгубила са којом може да се разговара било како. Али ово упозорење нису схватили, и сада Чак Хејгел говори о неопходности да НАТО буде спреман у суштини да се супротстави Русији на прагу тог блока. Како би оправдао ту неопходност Хејгел назива Русију ревизионистичком, тачније, по мишљењу Запада, она је ревидирала резултате хладног рата у којем Запад себе сматра победником.

Прочитајте још:Русија тестирала интерконтиненталну ракету „синева“ – домет 12 хиљада километара!

То је врло опасна поставка питања. Ако се она прати, човечанство ће упасти у велике проблеме, о чему говори жалосно искуство инвервенције САД и НАТО-а у Југославију, Авганистан, Ирак, Либију. Стотинама хиљада живота народи тих земаља су платили амбиције Америке, која је себи присвојила право да кажњава оне које сматра лошим момцима, и да намеће своје представе о демократији. Мада немачка, јапанска и шведска демократија прилично се снажно разликују од америчке. А у Саудијској Арабији уопште је нема. Али из неког разлога Америка не намеће свој модел уз помоћ високопрецизних ракета и снажних бомби.

А са Русијом није тако. Чим је Путин почео да уводи ред у земљи и она је почела да стаје на ноге, почели су да је критикују за кршење слобода. А сада су је прогласили непријатељем и започели против ње рат. Увођење санкција је фактички почетак рата економским методама, које, према замисли САД, треба да доведу до краха руске економије, пада стандарда, раста протестних расположења и слома „Путиновог режима“. Шта је то ако не рат?