Правда

ХОБП је четврти најчешћи узрок смрти, а посебно је забрињавајуће што је ово хронична болест од које се број оболелих најбрже повећава. Оболели од ове болести у одмаклом стадијуму живе уз помоћ апарата за кисеоник, а због отежаног кретања осуђени су на изолацију. Упркос новим лековима и смерницама у лечењу, ово је нажалост и у 21. веку – веома тешка дијагноза. – Реч је о тешкој хроничној болести, која доводи до инвалидитета, а не препознаје се. То су људи који у крајњим стадијумима болести не могу да направе корак, не могу да се очешљају или истуширају, не могу да устану из своје фотеље, заковани су у свом дому. Не постоји ниједан лек који може да доведе до заустављања или излечења ХОБП, али постоје лекови, попут дугоделујућих антихолинергика, на пример тиотропијум који смањују ризик од погоршања болести и успоравају опадање плућне функције – каже за „Политику” доцент др Александра Илић, специјалиста пулмологије и начелница интензивне јединице на Клиници за пулмологију Клиничког центра Србије у Београду. Она каже како у Србији не постоји регистар оболелих, већ само процена да се број оболелих од ХОБП креће између 400.000 и 600.000 људи. – У најтежим стадијумима то су људи који живе уз апарат за кисеоник и таквих није мали број. Немамо само ми у Србији тај проблем, свуда у свету је тако. Само два одсто пацијената са овом болешћу немају у својој историји болести неки од фактора ризика: дугогодишње пушење или аерозагађење и код њих се болест јавља као последица генетски наслеђеног дефицита једног ензима – наводи наша саговорница. Посебан проблем је касно јављање лекару, јер пацијенти, махом пушачи, сматрају да је нормално да због тога што пуше кашљу, искашљавају, имају кратак дах... Међутим, први и основни симптом да посумњају на ову болест је – замарање. – Пацијенти на замарање дуго не обраћају пажњу, говорећи себи да је то умор од посла, времена или лошег сна, али примете, на пример, да су прошле године могли степеницама да се попну на други спрат, а сада им је проблем да дођу и до првог спрата или да се замарају већ по равном терену. Постоје два облика ХОБП: пацијенти који имају емфизем и који се углавном жале на замарање, отежано дисање при најмањим физичким активностима. Друга група болесника има симптоме у виду свакодневног кашља, искашљавања, отежаног дисања, отицања потколеница. У фазама погоршања која су најчешће изазвана вирусним или бактеријским инфекцијама, ови болесници добијају јаке нападе гушења, отежаног дисања, искашљавања замућеног садржаја. Болест настаје због кумулативног дејства дуванског дима и дугогодишњег пушачког стажа и ХОБП се сматра болешћу старијег животног доба. Поменути лекови су потребни за обе групе болесника и то свакога дана, до краја живота. Болест се не може излечити, али се може успорити свакодневним узимањем терапије коју је одредио лекар и одржавањем физичке активности. Они не би требало стално да седе или леже, што се често дешава. Физичка активност им је неопходна, умерена и дозирана, али свакодневна. У Србији у погледу лечења ове болести постоји, како каже др Илић, својеврсни парадокс, јер су последњих година широм Србије лекари обучени да боље препознају ХОБП и требало би да лечење буде боље, али није тако. – Имамо све лекове и опрему да дијагностикујемо болест, али се велики број пацијената још не лечи адекватно, јер немају средстава да плате партиципацију за лекове. Лекови су на листи, али уз учешће, што је за многе болеснике велики издатак. Немали број пацијената тешком муком признаје да купе лек, али га користе сваки други или трећи дан, а то није добро. Лек за хроничну терапију нема ефекта ако га пацијент користи два месеца, па прави паузу или га узима сваког другог дана – упозорава на крају др Илић.

Прочитајте још:Eво шта заправо адвокати хоће (ВИДЕО)Лимун безбедан за исхрану

Извор: Политика