Правда

Управо је разлаз између Тита и Крцуна о коме се шушкало по ходницима и по кулоарима велике Југославије дао повода за приче о намештању саобраћајне незгоде које су се одржале до данашњих дана. Причало се да се Крцун осилио, да се Титу није свидело његово слободно изношење мишљења у јавности, да је проблем што је Крцун био "превише" Србин... Они храбрији препричавали су и виц у којем Тито, када му саопште да је Крцун погинуо, погледа на сат пита: "У мајку му Божију, већ је пола један?!” Званична прича, много је немаштовитија... Крцун је тог дана са сарадницима ишао у Титово Ужице на Среску конференцију. Саобраћајна незгода се догодила у петак 6. новембра 1964. године око 12 и 40 часова. Аутомобил марке ОЛДСМОБИЛ регистарских ознака БГ 20-55, у коме се налазило пет особа, слетео је са друма у ударио у дрво 8 километара пре Лазаревца, у близини села Шопића. Аутомобил се кретао великом брзином по клизавом путу. Падала је киша и пут је био покривен прашином коју је избацивала оближња термоелектрана. Аутомобил је пре незгоде обишао комби и онда, из непознатих разлога изгубио правац, ударио у стуб-браник који га је поново вратио на коловоз, потом ударио у други стуб-браник и потом слетео са пута. Упркос великом нагибу ауто се није преврнуо, већ је свом снагом ударио у дрво јасена – препричава како се несрећа догодила Иван Морић, председник Комисије за информисање СУБНОР Београд. На лице места је најпре стигао комби, управо онај који су обишли пре незгоде. Тако су прву помоћ унесрећенима пружили возач из Бијелог Поља Кемал Музаревић и његов сувозач Будислав Радовић. Аутомобил је био тешко оштећен и присутни нису могли одмах да отворе врата која су била заглављена. Када је на лице места дошао милиционер Радослав Шовљански одмах је на месту сувозача препознао Крцуна. Функционер је, према званичној причи, у том тренутку још увек био жив. Смештен је у полицијско возило Застава 600 – првог Фићу, и кренуо ка Лазаревачкој болници. У току пута, Крцун је преминуо. У аутомобилу су се поред Крцуна и возача налазиле још три особе. Погинуо је и Светолик Лазаревић, а неколико дана касније преминуо је и возач Милорад Ломић. Олга Живковић и Љубо Мијатовић су били озбиљно повређени. Тела погинулих - Крцуна и Лазе су истог дана пренета у Београд и изложена у Савезној скупштини, где су им грађани одавали почаст у мимоходу. Проглашена је дводневна жалост. Слободан Пенезић Крцун и Светолик Лазаревић сахрањени су 8. новембра у Алеји народних хероја на Новом гробљу. Приче о завери и намештеном убиству, а не несрећном случају кренуле су скоро одмах. Биле су подгрејане и чињеницом да Тито није присуствовао сахрани. Није познато где је био 6. новембра, али је 7. на Брду код Крања примио америчког глумца Кирка Дагласа. - Иако постоје многе приче да је Крцун убијен, ја не сумњам у званичну верзију погибије. Много је доказа да је то ипак био трагичан случај, а и тај део Ибарске магистрале је познат по великом броју саобраћајних незгода. Према причама многих савременика Тито и Крцун нису били у "великој љубави", али то је недовољан разлог да буде убијен. Крцун је био брз и енергичан човек и завршио је трагично. Мада остаје чињеница да многи историјски догађаји који су се догодили убрзо после његове смрти, а пре свега Брионски пленим и смена Александра Ранковића, 1966. године не бих изгледали исто да је он остао жив, наглашава Иван Морић.

Прочитајте још:

ДИРЕКТОРКА СТУДИЈА Б: Сарапа добио отказ јер је долазио пијан у емисију!

Гладни, а неће на село…

Историчар Венчеслав Глишић у свом раду описао је последњи сусрет Крцуна и Тито који се одиграо 1963. године на Брионима. Крцун је тада наводно рекао маршалу да је некоректан према Србима да су му увек српски ратни команданти сумњиви и да се удаљава од себе и народа. Прича каже да се Тито много наљутио и хтео да се удаљи, а да му је Крцун добацио: "Једино не знам кад ће доћи ред на нас двојицу", мислећи при том на себе и Ранковића. Извор: Дневно.рс