Правда

Ове године Русија је већ десети пут обележила државни празник - Дан народног јединства. Тај празник јe сада потпун, смислен и живи пуним животом. У почеку је доживљаван само као још један хир власти: ма, нека га, нека буде, ако га већ неко толико прижељкује. Дакле: као страно и сувишно ткиво унутар руског националног бића, поготово што тога дана сваке године марширају националисти. Наравно да се неки национализми међусобно не трпе. О томе је на последњем Валдајском форуму говорио Владимир Путин: „Највећи националиста у Русији сам ја. Најбољи национализам је онај при ком се потези у политици повлаче за добробит народа“. А грађани Русије нису само Руси. И није битно ко је први рекао: „Загреби Руса и наћи ћеш Татарина“. Али, да ли само Татарина? Зато нека националисти марширају по Љублину, а на Црвеном тргу нека буде прави државни празник. Много тога је за протеклих годину дана написано о свему шта се догађало и шта се догађа. На Дан народног јединства потребно је издвојити основне промене који су постале компоненте празника 2014. године. Пре свега, Запад постепено, опрезно и несигурно почиње да схвата да се дебело прерачунао. Не ради са само о територијалним претензијама, на пример према Украјини, не! Тих глупости смо се наслушали, иако наша опозиција из дана у дан наставља са оптужбама на рачун државе због амбиција које су погубне за империјалну будућност. Русија је за то исувише велика. Она је једноставно правни наследник СССР. То значи да она одговара и треба да одговара за све бивше совјетске републике које су сада суверене државе. Да одговара не само за рачуне, уговоре и заједничке пројекте. Она је одговорна и треба да оговара за безбедност, за заједничку стратегију развоја сваке од бивших република Совјетске Русије. Совјетске, али ипак Русије! Постсовјетски простор - то није само зона стратешког интереса Русије, већ стратешки простор руске одговорности за све и свакога на огромној постсовјетској територији. Русија ће заједно са другим републикама одлучивати у ком правцу и на који начин ће развијати не само билатерално партнерство, већ и цивилизацијски организам који је обливен заједничком крвљу. Све док Европа и САД не постану свесне ове руске одговорности за читав постсовјетски простор, не може бити ни говора о било каквом узајамном поверењу! После формалног завршетка хладног рата, Русија је на територији СССР изашла као победник - она је безусловни лидер развоја свих и свега у будућности. Још једна промена у руској атмосфери: током неколико последњих месеци променила се представа о „путинској већини“, о том истом народном јединству чак и у главама опозиционог блока. Коначно постајемо свесни да је Владимир Путин нешто озбиљно и на дуге стазе, ма колико се од тога неки кривили. А „путинизам“ је посебан феномен неразумљив Западу, већ само нама, овде и сада. А ви тамо од злобе и зависти лупајте главом о зид. Наше народно јединство није плод „испирања мозгова“ и зомбирања преко тв-кутија и државне пропаганде. Нешто су престали да климају главом гледајући телевизор, и на сопствено запрепашћење, макар и скривено, први пут виде и упознају се са руским народом, онаквим какав је он био вековима и какав ће бити. Први пут виде вечиту загонетку - Русију, велику и бајковиту земљу. Слану, али и горко-кисело-слатку. Изворску и гиздаву. Необухватну под бескрајним небесима прободеним златним куполама. А ми - ма како нас са презиром називали: родољуби и државотворци, па и да смо, како нам приписују, сви исто и лоше обучени - ми смо у души своји. Избрисани су ломови из деведесетих година, ми тек сада проналазимо смисао сопственог постојања. И то у новим традицијама и са новим празницима. Нека оде оно што мора оде, а ми ћемо властитим рукама изградити нову Русију, без заборава и без губитака. Отуда и страх и мржња креативних русофоба. Пред њима је права Русија за коју не могу ништа да кажу, од које им чак и дах застаје. Зато се током читаве године само и чују једне те исте речи, само отрцане фразе и некаква полифона гробна тишина. Дошао је крај смути и смутљивцима, чујете ли?! Ово је за њих крај. Тако некако. Кунем вам се да сам током више година постојања овог празника, тек сада од пријатеља и познаника само слушао: „Срећан празник!“. Топло. Искрено. И од срца. Ни најмање ироније или јефтиног сарказма. То су ретки историјски тренуци када се баш тако у једном тренутку времена и простора преплиће јединство душе и срца. Русијо, дуго си несхваћена лутала и у рушилачким годинама патила и на крају лагано и мирно, али чврсто крочила у нови свет. У свет који још увек није све разумео. Ако пожели - научиће, ако неће - научићемо га. Тај свет одбија да учи? Натераћемо га да научи. Гледаће, одушевљаваће се, ужасаваће се, али ће стајати и слушати не само речи Русије, већ и њено ћутање које је веома скупо. Мораће. Дуго се није знао датум „рођења“ нове Русије. Да ли је то било 1991. или 1993. година? А сада је све толико јасно и једноставно. Око тога чак нема ни трачка сумње. А ужасно и замислити да је огромна земља четврт века - после онакве катастрофе - покушавала да живи туђ живот, туђе судбине, туђе интересе, туђе савете и рецепте. Све док није одмахнула руком и открила себе свету онаквом каква је била, каква јесте и каква ће бити. Истрајала је и вратила се. Вратила се и више нема намеру да било где одлази. Зато што је ми више никоме нећемо дати. Па, здраво Русијо! Говорим ово небесима, земљи, рекама, језерима и најважније - људима који су овде и сада. И онима који су били и који ће бити. Здраво, мајчице Русијо, твој до неба захвални несабрани син ти се до земља клања. Превео за Факте Горан Шимпрага

Прочитајте још:Данас је Србија најтраженија „удавача” у Европи

Извор: Факти.орг