Шта тек рећи за грађане СФРЈ којима се земља распала у крви. За Југословене као да је тек почињала историја, која је по Френсису Фукујами морала да се заврши оног тренутка када је социјалистички и комунистички Исток решио да пригрли слободно тржиште и партијски плурализам. Грађанима Србије мора да се транзиција чини као црна рупа која их је усисала због сумњивих приватизација, корупције и успона олигарха. Бугарска, Румунија и Хрватска ушле су у ЕУ и НАТО и тиме мислиле да су заувек прешле на другу страну, али и њих муче управо ови транзициони проблеми. Ако свему томе додамо још и гушење слободе медија, онда је јасно да политичка либерализација није донела демократију о којој су људи маштали гледајући снимке из Берлина. Са зидом је почео да се руши и дотадашњи међународни поредак у којем су две најмоћније државе поделиле свет на интересне сфере. Комунизам је поражен, СССР се распао и Америка је постала једина суперсила која је ушла у руско двориште проширивши НАТО на земље некадашњег источног блока. Ушли смо у униполарни свет или нови светски поредак у којем нико није могао да се супротстави плановима Вашингтона. Према једном објашњењу, САД су и бомбардовале Београд 1999. због тога да би показале ослабљеној Москви да она више не може да полаже право на интересну сферу на Балкану и спречи војну интервенцију против Србије. Ипак, крај прошле деценије донекле је уздрмао тако постављен свет. Велика економска криза ослабила је западне економије, док је Кина и даље остваривала велики економски раст, поставши највећи власник америчких државних обвезница. Уследио је рат у Грузији 2008. и руско спречавање ове земље да уђе у НАТО. И поред чињенице да су САД и даље најмоћнија земља света, има тумачења по којима су економски бум чланица БРИКС-а (Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке), останак Башара ел Асада на власти у Дамаску или успон Исламске државе у Ираку и Сирији назнаке постамеричког света. Коначно, руска анексија Крима и побуна проруског становништва у Украјини, због чега је онемогућен улазак Кијева у НАТО, довели су до другог хладног рата. Сећамо се да је Вашингтон тврдио да је Москва непријатељ Западу због њене опасне тоталитарне идеологије која не дозвољава политичке и економске слободе. Комунизам је пао, али је на проби она фридмановска идеја о идиличној сарадњи либералних држава, међусобно повезаних трговином. Економије ЕУ и Русије јесу испреплетане, али их то није спречило да уђу у сукоб због Украјине. Показало се да САД и Русија нису ривали због супротстављених идеологија већ због чињенице да су две огромне земље које се такмиче за ширење утицаја и увећање моћи. На Западу, ипак, превладава мишљење да је за сукоб крив председник Владимир Путин. Овај став је најбоље илустрован у тексту Роџера Коена у „Њујорк тајмсу” где пише да је Путин гурнуо Русију у национализам, изазвао ЕУ и окренуо се Азији, пре свега Кини са којом је склопио уговор о гасу вредан 400 милијарди долара. Роналд Реган је говорио за СССР да је „царство зла”, али сада бројни западни медији, политичари и јавне личности од Хилари Клинтон преко принца Чарлса до канадског премијера Стивена Харпера упоређују Путина са Хитлером. Путин је у недавном интервјуу за наш лист први пут казао да „убеђеност у властиту изузетност”, што је била јасна алузија на америчку изузетност, може да доведе до „стравичних последица” налик на оне из Другог светског рата. У неочекиване обрте постхладноратовског света можемо уврстити и то што је Едвард Сноуден открио да су САД и Британија ка милионима грађана упериле свевидеће шпијунско „око”, повезивано са орвелијанским друштвима са Истока. Коначно, популарност неких лидера слободног света изједначио се са подршком коју су уживали лидери централних комитета на издисају, па је рејтинг председника Француске Франсоа Оланда 13 одсто. Мислило се да после 9. новембра 1989. више нема отворених питања о томе која је страна победила и чији је систем добар. Видимо, међутим, да се тадашњи догађаји и период који је уследио у различитим земљама различито тумаче. Како нас подсећа амерички професор Џефри Енџел у тексту у „Лос Анђелес тајмсу”, веома је важно како лидери виде прошлост јер то одређује њихове поступке у будућности. САД су пад Берлинског зида виделе као тријумф својих вредности па су тако опијене победом почеле да „ослобађају” народе од диктатора, нападају Ирак и Авганистан, шаљу дронове изнад Пакистана или Сомалије, и то све на штету улагања у здравствени систем или образовање на свом тлу.
Прочитајте још:АНАЛИЗА: Да ли је Шешељ политичка бомба!?Амерички стручњак за међународно и уставно право Брус Фајн је чак казао да је победа у хладном рату можда чак била и Пирова победа. Путин је слом СССР-а описао као „највећу геополитичку катастрофу века”, из чега закључујемо да ће оспорити статус који је Русији додељен деведесетих, када је била економски и политички сломљена. Рушење Берлинског зида за Кину није било питање победе или пораза и она је наставила да нуди економски раст и скок стандарда подразумевајући да од грађана тражи одустајање од политичких слобода. То нас доводи то садашњег тренутка када Америка и даље жели да буде светски полицајац, Русија настоји да врати моћ и углед, а Кина да јача држећи се свог модела за који одавно говоре да му је суђено да се уруши. Фукујама је сахранио историју, али Енџел упозорава да ће ипак она бити та која се „последња и најслађе смеје”.
