Правда

Година је 1939. У Берлин, престоницу нацистичке Немачке, Краљевина Југославија шаље новог амбасадора – врсног дипломату и књижевника Иву Андрића. Дан након пријема код вође Рајха Адолфа Хитлера, посланик Андрић ће на згаришту испред Берлинске опере пронаћи књигу песама насловљену “Каинов ожиљак”, аустријског нацисте рођеног у Босни, који је мистериозно нестао у “Ноћи дугих ножева”. Од посете Кнеза Павла Адолфу Хитлеру па све до потписивања приступа Тројном пакту и напада Немачке на Југославију 1941. године “у четири руке” кроз роман “Каинов ожиљак” воде нас најчитанији писци млађе генерације – Дејан Стојиљковић (“Константиново раскршће”) и Владимир Кемановић (“Топ је био врео”). Рекло би се, идеалан спој - Стојиљковић који је на себе узео улогу реконструисања епохе, остављајући Кецмановићу таман довољно простора да створи класичан трилерски заплет, “кичму” романа која читаоца вешто “шета” кроз нацистички Берлин, отварајући његове скривене тајне… О најконтроверзнијим деловима причамо са овим двојцем покушавајући да извучемо оно што су можда хтели да сакрију. Не можемо, а да својеврсну дискусију не отворимо, вероватно “најсликовитијим” моментом, призором спаљивања књига испред Берлинске опере, где су у славу бесмртних владара Валхале и Фирера на истој ломачи горели Кафка, Томас Ман, Хесе. - Иво Андрић је званично преузео место амбасадора у Берлину (тада се то звало “опуномоћени посланик”) дан пре Хитлеровог рођендана, који се тада, 1939. прослављао као државни празник. Баш као што приличи једној великој прослави у земљи која гради свој пут следећи “надљуде”, политику “крви и тла” и новооткривене германске паганске богове, она је била нека врста чудовишног ритуала, призивање демона, обрнути егзорцизам. И тако, једна од “манифестација” одигравала се испред Берлинске опере, где је у славу бесмртних владара Валхале и великог вође Хитлера – горела ломача од књига. Ту су, у пламену, свој крај налазиле књиге Франца Кафке, Томаса Мана, Хермана Хесеа – почиње причу за Телеграф Дејан Стојиљковић. Како је изгледала та ломача књижевнику Иви Андрићу? Д. Стојиљковић – Можете само замислити колико је био ужаснут тим призором. На тој ломачи, Андрић ће пронаћи једну нагорелу збирку песама, буквално је украсти и сакрити у унутрашњи џеп капута да би касније открио да се ради о књизи коју написао његов земљак – извесни Штефан Крајски, Немац рођен у Сарајеву. Та књига, индикативног имена “Каинов ожиљак” постаће Андрићева опсесија и он ће кренути да одгонета судбину њеног несрећног аутора за кога кола прича да је нестао у Ноћи дугих ножева. Била је то опасна игра у коју се наш Нобеловац упустио, јер је тако привукао пажњу СС-а и немачке обавештајне службе. Вама је, међутим, при истраживању архивске грађе најшокантнији био разлог слања Андрића у Берлин? Д. Стојиљковић: – Заправо, чињеница да је Андрић, по наређењу генерала Симовића, потоњег пучисте, био послан у Берлин да са Герингом и Хереном преговара о кредиту који би Немци одобрили Југославији, а који је био намењен куповини оружја. Просто ми је било невероватно да се један деликатан и осетљив човек, уз то и велики пацифиста и хуманиста, какав је Андрић био, бавио таквим стварима. В. Кецмановић: – Мени је најконтроверзнија свакако Андрићева платонска веза са Милицом Бабић-Јовановић, његовом будућом супругом, која је тада била удата за Ненада Јовановића, културног аташе у југословенском посланству. Контроверзно је Андрићево посредовање у куповини немачког наоружања. И наравно, контроверзна је његова улога у потписивању Тројног пакта… Шта је од тога најконтроверзније – препустимо читаоцима да сами одлуче… Како је Андрић успео од Хитлера да набави нашој авијацији немачке авионе којима је приликом бомбардовања брањен Београд? Д. Стојиљковић: – Вештим дипломатским маневрима. Геринг је испрва био забранио испоруку оружја Југославији, али је Андрић успео да изведе да се та уредба укине. Тако је један део, додуше, не потпуна наруџбина, оружја и што је још важније – авиона, испоручен Југославији пред сам рат. Између осталог, међу авионима 6. ловачког пука ваздухопловне одбране Краљевине Југославија који су херојски бранили небо над Београдом 6. априла 1941. било је и “Месершмита” које је од Немаца набавио Андрић. Да ли је то била једна од ствари коју је након рата желео да сакрије и чега се још стидео? Д. Стојиљковић: – Пар година после рата у Београду је уприличена изложба фотографија где су нове комунистичке власти хтеле да прикажу сву “декаденцију” бивше државе па су између осталог биле изложене фотографије са потписивања приступа Краљевине Југославије Тројном пакту у дворцу “Белведере” у Бечу. На некима од њих се видео и тадашњи опуномоћени посланик Андрић, прича каже да је брзо интервенисано из врха власти, према некима, од стране Слободана Пенезића Крцуна и те фотографије су уклоњене. Сам Андрић је био велики противник потписивања пакта и осећао се поражено и постиђено, али је због своје функције морао да присуствује том чину. У новој држави, где је имао доста непријатеља, нарочито међу новим соц-реалистичким партизанским књижевницима, то би могло да буде искоришћено против њега, и он је, у маниру искусног дипломате, на време интервенисао. В. Кецмановић: – Андрић је био затворен човек, који о свом приватном животу није говорио много, тако да ћутња о његовим берлинским данима не представља изузетак. Чега се све стидео и чега се све човек стиди – питање је на које не постоји коначан одговор. Оно што је везано за своју дипломатску каријеру Андрић хтео да сакрије пре свега је била фотографија са потписивања Тројног пакта. А ту стид није имао пресудну улогу. Кључни разлог је био оправдан страх да би у титоистичкој диктатури због те фотографије могао страдати. Прича каже да је молио високог комунистичког функционера Милован Ђиласа да слика буде склоњена и да му је овај изашао у сусрет. Али, то је прича која се догађа пошто је радња “Каиновог ожиљка” увелико окончана. До детаља описујете сусрет Хитлера и Андрића, Хитлерову канцеларију… На чему је заснована та дескрипција? В. Кецмановић: – Дејан је мајстор реконструкције епохе, тако да је то био његов посао. Но, ту кључно питање није на чему је дескрипција заснована. Постоји довољан број извора који говоре о томе како је та просторија изгледала. Кључна је способност да се од постојећих података створи уверљива уметничка слика… Д. Стојиљковић: – Опис је једним делом заснован на доступним подацима о самој згради која је уништена касније, приликом савезничких бомбардовања Берлина, дипломатске преписке из тог времена, као и самог Андрићевог сведочанства. Он је, наиме, о свом сусрету са Хитлером причао са књижевником Максимилијаном Еренрајхом Остојићем и ту веома детаљно описао сусрет и самог Хитлера, као особу од крви и меса. А овај је о томе направио забелешку па касније публиковао. Мало је познато да је Андрић био и нека врста југословенског Оскара Шиндлера? Д. Стојиљковић: – Према сведочанству извесне госпође Потоцки која је са деветоро деце избегла у Београд, а чији су брат и сестра били отерани у логор, Андрић је, мимо свих дипломатских протокола и обичаја, отишао код скоро свих виших и нижих функционера Рајха и тамо енергично и упорно тражио да се краковски интелектуалци пусте из логора. На крају је отишао код самог Геринга, другог човека Рајха, и њему изнео своје захтеве. Било је неуобичајено и дрско, али је уродило плодом. Велики број сужања је ослобођен. Ти људи и њихови потомци данас дугују Андрићу своје животе. Да, он је у неку руку, био нека врста југословенског Оскара Шиндлера.

Прочитајте још:Италијани, Пољаци и Финци поручили: Европа се брани на мосту у Косовској Митровици!Данас је Србија најтраженија „удавача” у Европи

Шта је понуђено Андрићу да остане у Хитлеровој Немачкој? Д. Стојиљковић: – Андрић је, као опуномоћени посланик, имао другачији статус од осталих у нашем посланству, које су,већину, након доласка у Београд ухапсили и послали на Бањицу. Њега нису дирали. А не би ме изненадило ни да је у Берлину пала “непристојна понуда” да ради за немачку обавештајну службу, као што је то учинио наш војни аташе Владимир Ваухник. Историја ће показати шта је тачно, мада то сад није ни толико битно, ако имамо у виду Андрићево држање током окупације и његово одбијање да сарађује како са Немцима тако и са нашим квислинзима. Чак је и забранио штампање својих књига док траје рат. Колико је било тешко доћи до историјске грађе? Да ли је нешто од списа било у приватним архивама и чијим? Д. Стојиљковић: – Постоји доста историјске грађе, мени лично су најкорисније биле три књиге: капитална студија Душана Глишовића “Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи рајх, 1939-1941″ (Службени гласник) као и “Знакови поред пута” и “Свеске” од самог Андрића. Постоје записи, писма, депеше… Верујем да доста тога још увек стоји негде у приватним архивама, али доста тога је доступно јавности. Рецимо, фотографија на корицама књиге је у ствари из периода када је Андрић службовао у Будимпешти и власништво је Музеја града Београда. Докле се стигло са преговорима о екранизацији “Каиновог ожиљка”? Д. Стојиљковић: – За екранизацију је још рано, али ће се радити представа у режији Југа Радивојевића, једног од наших најагилнијих и најупосленијих позоришних редитеља са којим сам имао задовољство и привилегију сарађивати на мом првенцу, историјској драми “Константин”. Извор: Телеграф.рс