Правда

Споменута студија је преглед осамдесет и осам раније објављених основних истраживања о физичком кажњавању, које је објавила др Елизабет Гершоф. Оно што нам професор Попадић није рекао јесте да је та студија нашироко критикована као методолошки спорна у толикој мери да се закључци не могу узети здраво за готово и као такви представити јавности. Главна замерка студији је да у две трећине основних истраживања, којима се бавила, није прављена разлика између разумне телесне казне и претераног, неразумног физичког злостављања. Гершофова је и кажњавање и злостављање ставила у категорију „физичко кажњавање”. Последица таквог приступа је да резултати овог истраживања говоре о последицама физичког злостављања деце, а не о последицама телесног кажњавања. Студија Гершофове ништа нам ново није рекла: и раније смо знали да ни физичко ни психичко злостављање деце није добро, јер оставља негативне последице по децу. Једна ранија метааналитичка студија из 2000. године рађена на тридесет и осам основних истраживања, а коју је водио психолог др Роберт Ларзелер, јесте правила разлику између разумног телесног кажњавања и физичког злостављања, тако да није узела у обзир она основна истраживања која су се бавила последицама физичког злостављања. Закључак је био да нема доказа да разумно телесно кажњавање оставља негативне последице на децу. У ствари, од шест истраживања која су у периоду 1996. до 2005. истраживала телесно кажњавање у Америци, једино је споменуто истраживање Гершофове имало закључке који су ишли у прилог онима који би да родитељима законски одузму право да телесно казне властито дете. Истраживање које се у овој области сматра методолошки најисправнијим спровела је развојни психолог др Дајен Баумринд, која је иначе веома позната по томе што је дефинисала васпитне стилове (ауторитаран, пермисиван и ауторитативан). Пратећи током дванаест година развој деце од предшколског узраста до младалаштва, у више од сто породица, она није нашла доказе да „благо и умерено телесно кажњавање” оставља било какве негативне последице на децу. Она се залаже за васпитни стил који подразумева давање љубави, али и дисциплиновање детета, што може повремено укључити и разумно телесно кажњавање. Томе треба придодати и читав низ истраживања која показују да дете не реагује на телесну казну као такву, него на значење које јој приписује. Тамо где се на телесну казну гледа као на одбацивање и негацију љубави, она може имати негативне последице, а тамо где се она сматра нормалним делом васпитања, као што је то случај у нашој култури, тамо нема негативних последица.

Прочитајте још:У Тбилисију икона Богородице мироточи већ пуне три године

Једини развојни психолог који се овим стварима бавио код нас је проф. др Јован Мирић, који је у свом раду из 2011. године закључио: „Када останемо на терену емпиријских налаза психолошких истраживања, немамо никакав чињенички заснован доказ против сваког коришћења телесне казне у васпитању деце.” (Надам се да он због овога рада неће имати проблема са својим колегама.) Код нас је мало познато да ни у једној савезној држави у САД родитељима није одузето право да телесно кажњавају децу, иако су деца, као и код нас, законом заштићена од злостављања. Ове године је Америчка педијатријска академија потврдила своје препоруке из 1998. године о васпитању деце. Сматрам да је корисно да цитирам део о телесном кажњавању који одражава и мој став: „Иако телесно кажњавање тренутно смањује или зауставља нежељено понашање, његова делотворност опада даљим коришћењем. Једини начин да се одржи његов почетни учинак је да се поступно појачава, тако да се може претворити у физичко злостављање. Зато, у најбољем случају, телесно кажњавање јесте делотворно једино када се користи повремено у одабраним ситуацијама.” Можда би професор Попадић, као стручњак за социјалну психологију, могао да истражи феномен масовне хистерије, јер су недавни догађаји показали да ни психолози нису имуни на њу. Желим да подсетим јавност да као што сваки пољубац у дететову гузу није педофилија, тако ни сваки ударац по гузи није злостављање. Пише: Др мед. психотерапеутЗоран Миливојевић Извор: Политика