Правда

Заљубљеници у танго, српски виолиниста Стефан Миленковић и словеначки хармоникаш Марко Хатлак, удружили су таленте у оригиналном ансамблу “Танго компас”, који ће се публици у Сава центру представити 28. децембра. Уз подршку пијанисте Марка Чрнчеца и контрабасисте Луке Хермана Гајзера, у Стефановом родном граду посетиоци ће уживати у темпераментном ритму танга, али и у јединственим обрадама латино и џез музике. Српски уметник је чувен по сарадњи са музичарима различитих сензибилитета, од Влатка Стефановског, преко Едина Карамазова до рок бенда “Горилаз”. Мада је виолина његова љубав од најранијег детињства, Миленковић је човек најразличитијих интересовања. Успешно балансира између професионалне каријере, педагошког рада и хуманитарних активности, а у слободно време скаче с падобраном, тренира јогу и открива нове страсти. Последња “љубав” у низу довела га је поново у родни Београд. Прво сте почели да плешете танго,а онда да га свирате. Која перспектива је “слађа”? - Тешко је направити избор, али ако баш морам, онда бих изабрао плес. Ту се танго може искусити, истражити и доживети у потпуности. Имам срећу да на то могу да додам и бонус свирања танго музике. Врло често наступате са другим музичарима. Шта “упијате” од њих? - Из сваког таквог искуства сам научио много, и музички, али и приватно, јер радите са разним личностима и уметничким приступима. Данас је потпуно природно да се жанрови мешају јер живимо у свету који је истински глобалан и повезан. Људи су свакодневно изложени најразноврснијим утисцима, тако да и укус постаје универзалнији, отворенији. Наравно, сваки жанр у свом чистом облику и даље има - и треба да има - своје место. Али, постоје и друге могућности и не треба се плашити промена. Можда је то оно најбоље што сам научио од сарадњи са колегама - да се не бојим промене и нечег новог. Још као “чудо од детета” освајали сте светске сцене, а тако је и данас. Када се осврнете на своју досадашњу каријеру, шта вас чини најпоноснијим? - Можда је то та сама чињеница да сам још увек активан и да уживам у музици. То је заиста привилегија! Каква је, по вашем мишљењу, будућност класичне музике? - Њена будућност се дешава управо сада. Сматрам да интеракција са публиком мора да буде у складу са вашом личношћу, односно да буде природна и не сама себи циљ. Некима то боље полази за руком него другима. Лично, настојим да са публиком успоставим везу која превазилази обична чула, да се “додирујемо” у једној посебној димензији, у којој смо сви једнаки. Тада је све могуће. Циљ ми је увек да свирам СА публиком, а не само за публику. Дом у Чикагу још од најранијег детињства, Стефан Миленковић се навикао да му авиони и хотели буду “други дом”. Ипак, на гостовања широм планете готово две деценије креће из Америке. - Тренутно живим у Чикагу, то је град који сматрам својом базом - каже прослављени уметник који већ годинама на тамошњем Универзитету Илиноис предаје виолину. После толико година на сцени, како негујете љубав према виолини? - Љубав према музици и виолини је сада већ уграђена у мој генетски код и не верујем да може да се “истроши”. Оно што није лако је неговање каријере и одржавање свежине у вашем уметничком раду. Посебно зато што смо ми као класичари ипак репродуктивци. Али, моји интереси су разноврсни, како музички тако и лични, самим тим је схватање онога што радим увек свеже. Ако ништа друго, свеже је барем мени. А чему учите своје ђаке? - Кажем им да је најважнија ствар да знају како сами да вежбају и да организују своје време. Без тога је напредак веома тежак, некада скоро и немогућ. Али са дисциплином, аутоопсервацијом и упорношћу може се постићи много. Друга важна ствар је, рекао бих, свест о тренутном стању музичког бизниса и размишљање о томе која би њихова улога била у том бизнису, односно, где би било њихово место. Има много могућности и није најважнија ствар на свету да се буде солиста. Често одржавате хуманитарне концерте, последњи у низу су били они за поплављена подручја. Има ли данас у нама довољно хуманости и разумевања за туђе невоље? - Тога увек има, али, нажалост, примећује се и пораст опште безосећајности, чему, бојим се, највише доприносе управо медији. Вести које долазе до нас су најчешће негативне.

Прочитајте још:РАДОМИР ПОЧУЧА: Нисам луд да се предам српском правосуђу!Пушков: Лукашенко на удару САД

Различити видови трагедија су толико присутни да човек помисли како је превише лошег на овоме свету и да не може ништа да уради. Сви имамо избор: да превлада саосећање према невољама других (тада и ми осећамо бол), или, што је наравно лакше, да се искључимо и предамо, правдајући се да је “свет такав”. Можда није видљиво на први поглед, али наш свет је препун величанствених ствари и људи. Зато ја бирам да реагујем на оно што могу и на начин на који могу. Наравно, не можете помоћи свима, али то није разлог да не помогнете никоме никада. Уз бројне хобије и живот професионалног музичара, како проналазите време за љубав са вољеном особом? - Она обухвата све то, дели сличне интересе и, изнад свега, има разумевања за оно што радим. То је најважније, ако имате разумевање вољене особе, онда је могуће постићи све. Извор: Вечерње новости