Правда

Трећи светски рат већ траје. И није јуче почео, није после одлуке Централне банке Русије о повећању референтне каматгне стопе. А није ни пре месец дана, после пада цене нафте. Није ни у фебруару ове године са украјинским Мајданом број 2. А није ни у мају 2012. на московском Болотном тргу. Прва његова битка десила се још 08.08.08. Пре шест година. При том је припремање грузијске армије за тај рат „Запад” почео још раније, 2004., када никаква „руска анексија Крима” није постојала, чак ни у плану. Ми смо једноставно преспавали његов почетак. Нисмо приметили, јер смо очекивали потпуно другачији сценарио. Чинило нам се да је рат… оно када тенковски клинови продиру у дубину територије; оно када се „чизма страног пешадинца” утврђује на освојеној земљи; оно када се на зидовима кућа појављују „наређења окупационе власти”. Али, противник није пожелео да распореди десетине милиона својих војника на бојна поља негде под Вороњежом и да претвара сопствене земље у радиоактивне пустиње. Зато је и кренуо „другим путем”. На „Западу” такође има веома паметних људи и прворазредних аналитичара. Они су још 60-их година ХХ века открили озбиљну рањивост читаве наше концепције „Руског света”. Нашу заједничку рањивост. У земљи под именом Рус „народ” се традиционално супротстављао „власти”. Свакој. Доброј, лошој, без разлике. И економији. Не размишљајући о степену свог разумевања економских закона. Једно и друго у споју са традиционалним руским популизмом увек је једнако функционисало. Не осврћући се ни на какве последице, народ је прво захтевао од цара да иде на Балкан и спасава „словенску браћу”, а затим се бунио зато што је „непромишљена царска политика довела земљу до Кримског рата”, за који, како се показало, земља није била спремна и који народ није желео. Тај исти народ прво захтева настављање експанзије на Далеки Исток, а затим се буни због лоших резултата Руско-јапанског рата. Прво прети цару побуном ако земља не уђе у рат са Немачком, касније оптужује земљу због пораза. И стреља царску породицу у подруму. Зар се од тада нешто променило? Ако се одбаци вербална скрама, на шта се данас своде сви приговори „Путину” (читај – држави и влади као системским институцијама)? - они су поставили економију Русије на „наркотичку иглу” нафте и гаса и самим тим убили њену диверсификацију; - они ништа нису учинили за развој националне економије и индустрије; - они су мало развијали пројекте модернизације; - они су се сувише мешали у слободно тржиште; - они ни на који начин нису побољшали животни стандард народа; - они су сувише попуштали Западу и тако довели земљу у данашњу кризу; - они су се сувише свађали са Западом и самим тим изазвали данашњу кризу. Последње две тврдње директно противрече једна другој, али то критичаре апсолутно не збуњује. Иначе, критичаре уопште ништа не збуњује. Чак ни очигледна неподударност њихове критике са реалним стањем ствари. А удео „зависности БДП од нафте” смањио се са 45,5% у 2000. на 18,7% у 2014. години. Не само да је само по себи то смањење скоро троструко, него и у апсолутном износу 18% не води у пуну зависност. Ово и поред тога што је за 13 година сумарни извоз (свега, а не само нафте и гаса) повећан пет пута - са 100 до 500 милијарди долара. Ако почетком 2000-их буџет од продаје нафте није добијао скоро ништа, данас у државну благајну долази око 65% прихода у облику пореза, који даље иде на модернизацију националне економије и реализацију социјалних обавеза државе према свом становништву. Иначе, у делу извора пуњења буџета слика је апсолутно супротна „општепознатом мишљењу”. Буџетски приходи РФ највише зависе од пореза на доходак – 28,8%. Рента, односно порези од експорта сировина (било којих, не само нафте) доносе 27,4% новца, 8,6% даје порез на добит, 14,7% - долази од ПДВ, 3,7% - порези на приватну имовину, 2,9% - порези од државне имовине, 13,9 – остали извори. У ствари, то управо и јесте та иста диверсификација, при том – очигледно успешна, а код нас је пракса да и данас оптужујемо владу да диверсификације нема. Посебно треба истаћи веома омиљену тему многих критичара о крајње високом пореском оптерећењу, које наводно смртно гуши читаву пословну активност у земљи. Али, ево шта је чудно. Укупна пореска стопа у Русији износи 29,5%. Наглашавам – укупна, то јест свих пореза уопште. За све. За приватна лица. За бизнис. За корпорације. Је ли то много? Да ли то драматично кочи развој економије? А како је у Финској, Шведској и Француској, које се често наводе као пример успешних модела економије према којима „треба да се равнамо”? Код њих је укупна стопа – 45%. И шта? Развијају се. Мало мање, око 40% је у Норвешкој и Италији. У Немачкој и Великој Британији она је такође изнад – 35%. Чак и у „срећним” САД она је тек мало нижа од наше – 25% наспрам руских 29,5%. У чему је проблем? Где је ту оно „претешко”? Да и не говорим о томе да је у Русији порез на добит, један од оних који јасно одређују ниво економске слободе грађана, један од најнижих у свету – 13%! Уз то, он је „раван”, односно сви исто плаћају. У читавом свету таква шема се сматра за достигнуће, а само је у Русији уобичајено да се јадикује. Код нас је уобичајено да се јадикује и само из љубави према том процесу. Крајем 1999. номинални БДП наше земље износио је свега 196 милијарди долара, а до 2012. повећао се десет пута - до 2015 милијарди! Па, шта? Ипак је лоше. Мало је! А колико би требало? Да се удвостручи сваке године? Од 2004., када је у ствари, почела озбиљна модернизација руске економије, до пред крај 2006. он се управо удвостручио! Са 500 на 960 милијарди долара. Затим је наставио да се повећава по 20% годишње. Чак су и последице кризе из 2008. биле превазиђене до 2010. године ! А ако се рачуна по паритету куповне моћи, онда је крајем 2012. руска економија постала највећа економија у Европи и пета у свету. Податак: 2003. ми смо били тек десети. А ако се упореди темпо раста БДП са другим земљама – извозницима нафте, онда су према том показатељу 1999. Русија и Саудијска Арабија биле скоро једнаке (у обе земље БДП је износио око 200 милијарди долара), док је 2011. у Саудијској Арабији БДП достигао само 600 милијарди долара, а у РФ – премашио 1800 милијарди долара. На рачун чега? Да ли само на рачун нафте и гаса? Такође се испоставља да није. Извоз металуршких производа и производа од метала порастао је 2,2 пута, хемијских производа и каучука – скоро 10 пута, машина и превозних средстава – 5 пута, минералних производа – 12 пута, високотехнолошког оружја – двоструко. Пројекти за изградњу нуклеарних електрана у иностранству и њихово касније сервисирање данас Русији доносе новца скоро исто колико и продаја нафте. Чак и ако се рачуна да се удео извоза сирове нафте сваке године смањује, а расте удео извоза прерађевина нафте. Хоће ли неко да каже да нуклеарне електране нису најнапредније технологије? Ту има много тога занимљивог. Свако треба сам да чита. Ипак, основно је и тако јасно. Влада чини све што од ње „народ захтева” и чини то сасвим успешно. Није идеално, наравно. Има шта да се приговори, има због чега да се укори. Има и грешака. Све је тако. Међутим, покажите ми успешну, напредну земљу у којој је апсолутно све идеално и чија влада није учинила никакву грешку? Да ли ћете показати? Нема? О чему онда говоримо? Без обзира на последње догађаје, буџет земље остаће суфицитаран. Приходи ће премашити расходе за 1,2 билиона рубаља. То је отприлике 1,9% БДП. То је када се све урачуна. Кад се урачунају још увек неизмирени дугови Украјине за гас. Кад се урачунају економске последице економских санкција које је „Запад” увео. Узгред, санкција уведених упркос правилима и прописима СТО, чији је Русија члан. Ипак, Русија затвара годину у приметном плусу. Да ли је долар пао? Председник Русије истакао је да пад није изазван објективним, већ чисто спољним узроцима. Уосталом, јесмо ли на прагу 90-их када је чак половина намирница у продавницама била увозна и зато драматично зависила од курса стране валуте? А од тада је Русија успела да достигне 97% самосталног снабдевања храном. Сем тога, за читаву критичну групу роба Русија има ниво самосталног снабдевања најмање 80-85%. Тако, наравно, курс долара још остаје као значајан показатељ, али већ одавно не као критични. Напади на руски новац имају само један циљ – да код становништва изазову панику. Да би као и 1917., један – побуњене гомиле кренуле да све руше уверене да збацују све што је лоше да би одмах стигло све што је добро. Два – да нема више владе ни подршке становништва председнику од 87%. Прецизније, да би се свима осталима учинило да подршке нема, да је све заиста лоше и треба се хитно спасавати. Три –да, као на украјинском Мајдану у фебруару, све буде поломљено, да председника истерају и… И шта? Још једном пажљиво погледајте Украјину. Жели ли неко такав резултат? Да? Или не? Наравно, у руској економији има доста проблема. Најразличитијих. Од идејних до системских. А власт то и не крије. Није то да влада „лоше управља”, то неки наши „демократски прогресивни суседи” покушавају да нас победе и опет врате у оне исте 90-те, у стање јефтине и бесправне светске бензинске пумпе. А можда баш и не треба хистерисати? Будући да сада они настоје да се изборе за опште-националну социјалну хистерију. Запад према Русији очигледно користи двоструке стандарде. Обећава кад треба да обећа, и не испуњава обећање када то, по његовом мишљењу, може и да се не чини. Уопште, ово је рат, господо. Рат за наше право да сами одлучујемо како да живимо, како да се развијамо, шта и како да градимо. Рат за наше право да у свету заузимамо водеће позиције које заслужујемо. А у рату се често пуца, поред осталог и у нас. Понекад директно топовима и тенковима, а некад, ево и овако, економски. Без устручавања да се користе руке појединих спекуланата и различитих врста „пете колоне”. Али, Русија 2014., то више уопште није Русија 1992. Апсолутно су другачији услови. У сваком смислу. Од размера националне економије до нивоа подршке председнику и влади од стране грађана Русије. То је најбоља гаранција како у односу на роварења „пете колоне”, тако и на заштиту од ризика „дворског преврата”. Тако да ћемо ту непријатност преживети. Само треба „мислити главом” и не подлећи хистеричној паници.

Прочитајте још:Рубља у слободном паду – игра економских мајстора?

Извор: Факти.орг