Правда

Тако су многи представници руске „креативне класе“ због нечег уверени да Русија води рат са Украјином и спремна је да сваког часа отпочне ратна дејства и на неком другом месту. Међутим, елементарна цивилизацијска анализа потврђује: а) Русија - није само држава, већ земља цивилизација; б) пред XXI век Руски свет се нашао у окружењу цивилизација које јачају (северно-америчке, западно-европске, кинеске, исламске и јапанске), од којих свака - неке ненаметљиво, а неке крајње отворено све више притискају Русију откидајући од ње комад по комад „цивилизацијског материјала“; в) због енормности граница, Русији је све теже да сузбија притисак неких који посебно желе руске ресурсе, суседа и њихових претходница у лику радикалног ислама и евронацизма: у таквим условима наша земља објективно не може да поднесе хегемонистичке планове и њен главни задатак је да - себе сачува; г) да би преживела у све непријатељскијем окружењу, Русији је неопходно да уреди систем заштите не само своје територије, него и социолошко-културних самобитности - и управо у таквом контексту треба да се сагледава евроазијски пројекат који промовише и „Кримски гамбит“ и покушаје да одбрани Русе у Новорусији; д) Русија по дефиницији не води рат са Украјином: варошке бриге кијевске етнократије неупоредиве су са контекстом и размерама Руског пројекта; сем тога у руском менталитету није уобичајено да се озбиљно односи према лајању паса за караваном: Русија се традиционално супротставља агресивним плановима претендената за светске хегемоне. Према томе, данашњи проблеми конфронтације у Новорусији очигледно се неће решити додворавањем кијевским властима: оне нису субјект цивилизацијских процеса, као што такав субјект није ни Западна Европа која се трансформише у „американизовану територију“. Све већи цивилизацијски проблеми у „улазиштима“ евроазијског воза (Украјина, Молдавија, Грузија, балтичке земље и т. сл.) могу се решити само појављивањем на постсовјетском простору прецизног и јасног Руског пројекта и након тога изласком Русије-Евроазије на позицију конкурентног играча светске политике. Сматрам да данас треба пажљивије погледати суштину и карактеристике рата који је започет против Русије. Да би се те карактеристике разумеле, потребно је осврнути се на тезе С. Хантингтона, а можда и на - ликове познатог фантастичног романа „Рат светова“ Херберта Велса или истоименог филмског хита Стивена Спилберга, будући да надреализам наведених дела - за разлику од научних предвиђања осрамоћених догађајима 2014. у Европи - постаје очигледна и све више банална реалност. У сваком случају, неопходно је разумети да савремени Цивилизацијски рат има две основне димензије. Прва димензија је - оно опште што данашњи рат повезује са два Светска рата XX века. Друга димензија је - оно што их разликује. Заједничке црте наведених догађаја углавном се своде на то да се током два Светска рата прошлог века као главна оштећена страна нашла Немачка, а у данашњем рату Цивилизација по свему судећи, имају тенденцију да опет буду изиграни романо-германи, који су свог главног непријатеља још једном увидели - не на Западу, него на Истоку. Разлика има много више ако се упореде Светски ратови са данашњим Цивилизацијским ратом. Кренимо од тога да рат који је објављен Руској Федерацији од момента увођења економских санкција против ње - нема ништа заједничко, на пример, са догађајима последњих година у Југославији, Ираку, Либији или Сирији. Заузимање Врховне Раде у Кијеву, провокација са обарањем „Боинга“, економске санкције, сажимање тржишта нафте, напади на руску рубљу, финансирање руске опозиције и друге, благо речено, непријатељске акције Запада према Русији - нису епизоде, нису појединачне операције као одговор на некакве активности Русије и Владимира Путина против нечега несумњиво светлог и светог. Све су то карике једног истог хегемонистичког ланца и елементи ратног боја поново започетог против Русије. Започетог озбиљно и задуго. Нови рат против Русије више нема међудржавни него међуцивилизацијски карактер. И није усмерен на заузимање неких територија де-јуре, већ на њихово заузимање, а затим де-факто чишћење. Циљеви Цивилизацијског рата не ограничавају се обезбеђивањем доминације земље-освајача на некаквим локалним (националним) тржиштима, већ су усмерени на заузимање транс - регионалних и светског тржишта. Циљ новог похода Запада на Исток открио је још пре петнаест година руски филозоф Александар Зиновјев према чијем су мишљењу „газде глобалног над-друштва настављачи Хитлеровог дела, али на моћнијој основи савремене науке и у форми маскираној за демократију“. Додао бих - „на моћнијој основи савремених информационих и других технологија“. Још једна разлика данашњег рата од Светских ратова XX века произилази из самог карактера цивилизацијских конфронтација: у њима нико неће успети да остане по страни. У тежњи да сломи одбрану противника, агресор делује по принципу - „ко није са нама, тај је против нас“. Према томе, главни субјекти вођења Цивилизацијског рата постају, не националне владе, већ НАДнационални органи - NATO, Европска унија, ПССЕ, Међународни ратни трибунал и т. сл.,  избрушени за глобализаторско - хегемонистичке функције и задатке. Главна разлика савременог Цивилизацијског рата од ратова - претходника састоји се у следећем: ако су такозвани Светски ратови били резултат сукоба интереса ових или оних држава, онда Цивилизацијски рат дотиче дубинске, суштинске процесе планетарног карактера. Фактички, то је рат разних култура, разних начина живота и принципијелно различитих вредности. У Цивилизацијском рату контекст конфронтације много је шири. За цивилизацију-агресора важно је не само да противника потчини политички, него и да га уништи економски и културно. У том смислу за Совјетски Савез Други светски рат постао је Отаџбински, за САД и Велику Британију - у односу на тројку Немачка-Италија-Јапан - класичан рат за светски утицај и ресурсе, а на пример, за евронацисте који су отпочели рат против СССР-а - цивилизацијски рат. У суштини, сви ратови Запада против Русије, иоле већих размера, били су цивилизацијски: такав је био за Пољаке почетком XVII века, такав је био 200 година касније за Наполеона, такав је увек био за Англо-Саксонце и Ватикан, а већ у XX веку - и за фашистичку Немачку. Иначе, током последњег века на крају ратова Запада против Русије, простор Руског света претрпео је суштинске промене - са аспекта сажимања и слабљења, а та тенденција траје и данас. Ради потврђивања тезе о томе да је главна карактеристика савремене Русије њено, авај, системско расцивилизовање, и као резултат тога сасушивање и гашење, одмах после руских стручњака за цивилизацију, Б. Н. Кузика и Ј. В. Јаковца предложићемо да се - упореде неке цифре.

Прочитајте још:Погледајте шта је Путин поручио руској елити у 2015. годиниСеверна Кореја: Обама је мајмун из тропске шуме!

Према кључним цивилизацијским, формалним и квантитативним показатељима (размере територије на којој се простире, број становника и светски удео у обиму оствареног БДП) данашња Русија не може да се упореди ни са Руском империјом, ни са Совјетским Савезом. Ситуација је још лошија са квалитативним показатељима у које треба убројати чињенице сталне ерозије руске националне културе и јачања утицаја елемената других цивилизација који су уграђени у руску државност, пре свега западне (европско-америчке) и исламске (сунитске) и све више - кинеско-конфучијанске и будистичко-тибетске. Рат који је започет против Русије за крајњи циљ има - ни мање, ни више - да са лица земље збрише руски етнос као такав. Наравно, ради тога неће обавезно ставити уза зид сто милиона људи. Будући да је цивилизацијски рат најпре социолошко-културни, он претпоставља рекодирање  архетипа побеђене цивилизације, а такође и затирање суштинских својстава њене културе. У случају са Русијом, ради се о православљу, руској историји, ћириличном писму, националним уметничким стиловима, и на крају - о „великом и моћном руском језику“. Дакле, све док Руска Федерација не почне да се понаша као земља-цивилизација, док се руске елите не наоружају цивилизацијском идеологијом која претпоставља ослонац на иманентне вредности руске цивилизације, неће бити победе Руског света у рату који је отпочет против њега. Тако је говорио „руски Заратустра“ - Александар Зиновјев. Извор: Факти.орг