Правда

Зато је ЕУ на дневни ред ставила питање повећања своје енергетске независности од Русије. При том је бацила око на Норвешку. Зашто баш на Норвешку? Зато што од свих 27 земаља ЕУ нафту и гас производе само три: Велика Британија, Холандија и Норвешка. Заједно: 137 милијарди кубних метара гаса годишње. Норвешка је у првом плану зато што су Велика Британија и Холандија већ прошле своје шпицеве у производњи. Њихове резерве се тање, обими производње смањују, а то је тенденција која се неће променити. Управо зато се све наде полажу у Норвешку. При том: велике наде и за дуже време. Стога су Литванија, Летонија и Естонија објавиле да ће наредних година потпуно прећи са руског гаса на норвешки. Сличне, мада не тако радикалне планове, има и Финска. На Норвежане рачуна и Брисел. ЕУ – у свим својим прогнозама – рачуна на повећање производње у области норвешког континенталног шелфа и верује да одатле може компензовати пресушивање британских и холандских енергетских залиха. О свом плану преласка на норвешки гас ових дана је објавила чак и Украјина. Од краја прошлог века, у Северном и Баренцовом мору, а не само уз норвешке обале, није било откривено ни једно истински велико налазиште нафте и гаса. Не може се рећи да тамо нема нафте и гаса, да је све завршено. Истражене само норвешке резерве оцењују се приближно на 3,7 милијарди кубних метара само на већ постојећим налазиштима. Међутим, досад откривена нова имају свега 676 милиона кубних метара гаса. Просечне количине једног таквог лежишта не премашују 32 милиона кубних метара. Норвежани су већ дошли до тога да на сваки добијени кубни метар нафте морају у налазиште да упумпавају до пет кубних метара воде, а за добијање кубног метра гаса – до 16 кубних метара воде. То су све расходи. При том, расходи који незаустављиво расту. Утолико пре што та вода разара зидове налазишта, што повремено доводи до еколошких катастрофа. Последњи пут је такво разарање налазишта избацило у море преко 126 хиљада тона сирове нафте. И Норвешка је у експлоатацији нафте и гаса већ прошла своје најбоље године. Резерве постоје и није их мало. Биће их довољно до 2020-2021. године. При том ће се обим добијене нафте и гаса смањивати. Стално, али полако. Нагле промене наступиће после указаних година. А Европа постаје све осетљивија на колебања нивоа светских цена енергената. Европи су истовремено потребне ниске цене на гас и високе на нафту. Високе, како се већ показало, на нивоу који није испод 60-62 долара за барел. Јер, у супротном грана упада у проблеме са трошковима који „висе” са најмање једном трећином. А ниске цене на гас подразумевају – не преко 450-500 долара за 1000 кубних метара. Ово значи да је катарска понуда од 600-630 долара за 1000 кубних метара гаса за ЕУ апсолутно неприхватљива. Важан моменат је и структура експорта норвешких енергената. Од укупног извоза гаса из те земље, на Немачку отпада 42,4 одсто, на Француску 21,3, на Холандију 9,7, на Белгију 8,3, на Италију 6,6, на Чешку 3,9, на Шпанију 3,7, а на све остале земље – 4,0 одсто. Није тешко закључити да Норвешка напросто нема „вишкове” гаса које би могла продавати Украјини. Није, дакле, проблем, ни у немању за то потребне транспортне инфраструктуре, ни у томе што Украјина то нема чиме да плати. Јер, цео проблем је у томе што – нема гаса. Норвешка ће – гледано средњорочно – имати све мање и мање гаса за извоз. А тешко да грешим у процени да ће без њега прве остати оне „остале земље”, међу којима су и Литванија, Летонија и Естонија. У суштини, Европи ће кроз седам година недостајати трећина укупне годишње потрошње гаса. Али, не било каквог, већ – јефтиног. А то значи: управо гаса који јој нико не може обезбедити осим Русије. По свему судећи, то и јесте онај разлог који је подстакао САД да крену у реализацију пројекта „Украјина, Мајдан број 2”. И Европа схвата да ствари овако стоје. Удео Русије у количинама гаса које Европа користи треба да достигне 50 одсто. Зато је Брисел већ почео да формира нови систем куповине гаса. Његов главни циљ је – јединствено набављање гаса за целу ЕУ, да га више не купује свака земља појединачно. Брисел рачуна да ће тако појачати политичку стабилност ЕУ. Такође: да ће успети да уједначи цене гаса и да их смањи. Сада, када свака земља има свој уговор са Москвом, цене гаса су заиста шарене: Македонија за хиљаду кубних метара плаћа Газпрому 564 долара за 1000 кубних метара, Пољска – 525,5 долара, БиХ – 515 $ за 1000 кубних метара, Чешка – 503, Бугарска – 501, Грчка – 427, Велика Британија 313, Француска 393, а Немачка само -379 $ за 1000 кубних метара. Независно од тога шта ће Брисел успети да уради, за Сједињене Државе ће тај сценарио означити крах идеје Трансатлантске трговинске уније. Вашингтон напросто неће бити у стању да ЕУ  понуди цене енергената ниже од руских. Колико год се држали за своје традиционалне евроцентристичке погледе на свет – са зависношћу од руског гаса на нивоу 50-60 одсто целу Европу чека неизбежно плутање према Москви. Покушаји да се то осујети биће једнако успешни као што би био покушај да се заустави окретање Земље. А природна последица зближавања ЕУ са Русијом биће – ширење међусобне трговине, а са њим и јачање разних „не само економских веза”. Ово значи да следи неизбежно одвајање Европе од САД. Биће то одвајање које ће довести до тога да САД потпуно изгубе сваки утицај на целом Евро-Азијском континенту.

Прочитајте још:Председника Аустрије: Притисак на Русију неће решити проблеме(ВИДЕО) РУСКИ СПЕЦИЈАЛЦИ: На граници немогућег!

За Американце ће то фактички бити глобална геополитичка сахрана. Америка овакав сценарио може осујетити само тоталним разарањем Русије ради преузимања контроле над нашим налазиштима нафте и гаса. Варијанта је: формирање на територији Русије таквог нивоа нестабилности који би – као што се већ догодило у Украјини – довео да уништења инфраструктуре и довео до неповратног смањења производње нафте и гаса. Тада Европа не би имала куда. Управо ово објашњава целу америчку стратегију, а и нагло појачавање америчко-руске конфронтације. Сједињене Државе напросто немају више времена. До крајње гренице је преостало само седам година. Одбројавање је већ почело. Зато у 2015. години треба очекивати (америчке) очајничке покушаје да у Русији организују Мајдан. Само, Русија неће први пут бити у прилици да одбија агресију. Најважније је то што већ знамо одговоре на сва кључна питања: и ко, и шта, и због чега... Извор: Факти.орг