Правда

Постојање таквог програма ексклузивно је обелоданио британски „Гардијан”, пошто је у главној улози овога пута британски партнер НСА, служба чији је енглески акроним GCHQ (у преводу Централа општих комуникација). Није из изнетих података јасно у којем обиму је НСА партнер, али неколико чињеница, укључујући и главну: да Британци имају много мање законских рестрикција за присмотру, а да са друге стране софтвер за анализу поседују искључиво Американци – сугерише на поделу улога. На мети су били корисници програма за видео комуницирање америчке мултинационалне интернет компаније „Јаху”, који је 2012. имао око 4,8 милиона активних корисника на свим странама света. Технички, присмотра је вршена преко оптичких каблова којима све интернет компаније обављају саобраћај између својих глобалних центара. Отуда и цинично име програма о коме је реч – „оптички нерв”. Програм је почео као експеримент аутоматског препознавања лица актуелних „сумњиваца”, али му је мисија брзо проширена и на откривање „нових ликова од интереса” у обавештајном раду. Оно што је био „колатерални резултат” биле су и сцене када људи комуницирају „у сексуално експлицитним ситуацијама”. Није тешко замислити колико је то било од „специјалног интереса” оперативцима и британске и америчке службе. Завиривање у интиму на аеродромским скенерима за „разголићивање”, досад сматрано великим упадом државе у приватност, према овоме је сасвим безазлено. По многим елементима, ово је досад највећа злоупотреба тајних служби и технологије. Познато је, наиме, да, поред пресретања комуникација које су у току, хакери одавно знају како да тајно укључе камере кућних компјутера да врше „директан пренос”, а да корисник тога није свестан, јер се при томе не пали она мала лампица поред минијатурног објектива. Ту могућност користе и службе других држава које нису тако моћне као НСА и GCHQ: њима је комерцијално доступан програм „спај фишер” (користи се наводно и у Србији), који може да активира камере на личним рачунарима и мобилним телефонима без знања корисника. Према документу у који је увид имао „Гардијан”, у мрежу је доспевало између 3 и 11 одсто „сексуално експлицитних” видео-комуникација, што је био повод за констатацију да „изненађујући број људи користи видео-разговоре за показивање интимних делова свог тела”. С обзиром на то да поменути документ наводи да је у једном моменту захватано око 1,8 милиона корисника „Јахуа”, очигледно је да је држава дошла у посед огромне количине материјала о нечијој интими, па и својеврсној порнографији. Из седишта „Јахуа” је енергично оповргнуто да су на било који начин учествовали у реализацији овог програма, а слично је реаговао и „Мајкрософт”, с обзиром на то да се у документу помиње и могућност да се за надзор користе и видео-комуникације преко његовог уређаја „кинект”. Занимљиво је да текст „Гардијана”, објављен одмах на његовом веб-сајту, није добио велики публицитет у америчким медијима: водећи листови попут „Њујорк тајмса” и „Вашингтон поста” своје текстове о томе нису објавили на насловним странама. Много више, новим аспектом скандала Сноуден бавили су се сајтови технолошких интернет портала. Према „Гардијану”, овај програм, започет 2008, био је активан и 2012, када је сачињен документ који га објашњава. Извор: Политика (Милан Мишић)