Правда

Господине Додик, шта се према вашем мишљењу десило у Кијеву и шта очекујете од референдума на Криму?

Очигледно је да је такозвана наранџаста револуција захватила и Украјину и да су управо организатори ти који су мотивисани потребом да промене легитимне власти и геостратешким интересима и питањима, довели до ових дешавања у Украјини, која је иначе турбулентна земља још од распада Совјетског Савеза. Не треба нико да има заблуду да је то крај тог начина решавања проблема у Украјини. Имајући у виду чињеницу да је Украјина сложена земља са различитим етничким групама и групама које имају различите политичке вредности било је опасно ући у овакав начин решавања питања у Украјини и то последице које сада видимо несумњиво говоре. Очигледно је да та наранџаста револуција никоме није донела посебно добро. Треба приметити да су ти украјински догађаји очигледно имали одређену подршку извана. Видели смо да вође опозиције Украјине су се сретале са веома високим званичницима ЕУ и САД у моменту провођења тих протеста, што говори о томе да је то била нека врста кординације. Очигледно је да економска подршка Русије није била довољна за стимуланс тим групама које су у суштини довеле до дезинтеграције саме Украјине а што је још видљивије, до још смањеног обима помоћи.

Како је то могло да се види из разговора високих званичника ЕУ, снајперисти који су убијали по Кијеву били су доведени организаторима протеста. И ако се то утврди, то ће само показати колико је све то нелегитимно, колико је то организовано и намештено.

Што се тиче Крима, Крим је, историјски гледано, увек припадао Русији и то је одлуком Хрушчова дато Украјини. Не улазим у мотиве, али одлука је била очигледно погрешна. С друге стране, Запад који је све чинио да сруши комунизам, није се либио да такве одлуке комунистичких лидера прихвати као готове, без обзира колико нису одговарале реалности и колико су биле проблем за будуће односе. Сасвим је разумљиво да народ Крима жели да има слободу поготово имајући у виду да су нове власти Украјине, колико ја разумем, новим законима удариле на њихов језик и на друге ствари. Тај њихов референдум, што се мене тиче, је потпуно легитиман одраз њихове жеље да управљају својим животом. Резултат овог референдума ће за мене бити потпуно легитиман а самим тим и подршка одлукама те врсте.

Пошто су протутњали нереди у Федерацији БиХ, поставља се питање: колико је могуће у Републици Српској понављање оног што се десило у мањим размерама у Сарајеву и у оним размерама које смо видели у Украјини?

Република Српска није била обухваћена насилним немирима, али тамо постоје протести социјално угрожених група. БиХ је специфична земља, међународна заједн и ца је управљала и управља и данас. И она се не би одржала да нема међународне заједнице. БиХ нема снагу, унутрашњи конзенсус да живи без интервенције међунардоне заједнице, пре свега Високих представника, који су се понашали бахато и имали овлашћења, историјски гледано, више од царева и краљева. Међународна заједница сада каже: давали смо велики новац, не можемо одустати од тог свог пројекта. Тај њихов пројекат је заблуда, коју су дуго плаћали. С ада они покушавају да дају подршку протестима, пре свега због жеље да направе притисак за нека нова политичка решења. У БиХ су могућ а два потпуно супротна процеса. Један је, који подржава Запад, да се направи што унитарнија структура земље, у којој би политичко насиље било доминантан обележај режима, јер не постоји унутрашња сагласност већине народа: Срби и Хрвати не желе БиХ, сваки из својих разлога. Друга варијанта је дисолуција, за коју смо отворено ми, Срби и (прикривено) Хрвати, док су Бошњаци апсолутно против. БиХ ће вероватно у годинама које долазе остати земља високе патње и неспоразума. Само шест је месеци до избора, а овде се жели направити притисак на политичку структуру, је р је неко од међународних представника проценио да се код Срба политички систем неће моћи променити вољом народа. Значи, нема разговора о променама Устава и онда се покушава довести мекше политичаре који ће бити импресионирани западњацима, потписати своју сагласност о новим условним аранжманима и рећи да су то странци од њих тражили. За разлику од мене и моје екипе, која каже: баш нас брига што странци кажу, ми имамо своје интересе и желимо што јачу Републику Српску. Наравно, у овом тренутку поштујемо Дејтонски споразум, не желимо да будемо о к арактерисани као неки који га руше. Али ако то буде не под ношљиво, онда Република Српска има легитимно право да затражи своју самосталност. Ми немамо ништа против Бошњака и Хрвата, али имамо против да нам намећу њихову вољу.

Русија је много пута упозоравала да је Косово преседан. Сада видимо процесе који сведоче о томе да је Москва била у праву? Која су дејства Републике Српске у новим околностима?

Наравно да је Косово преседан. Они су прогласили наводну независност тако што се скупила једна неформална група која се прогласила скупштином Косова и донела такву одлуку. Тамо није било ни референдума јер није могао да се одржи на читавом простору Косова, јер север покрајине сигурно не би изашао на тај референдум. И онда је неко од западних планера рекао: идите на ову одлуку, јер ако само Албанци гласају, тиме признајете да нема севера Косова унутар. Остали смо у позицијама да кажемо да смо против признања независности Косова и на тај начин идемо даље. Република Српска је изабрала дугорочан пут борбе за своја права. Ми ћемо сигурно једног дана изаћи на референдум о нашем статусу. Али морамо пажљиво бирати тај тренутак, он није ствар политичког волунтаризма. Морамо да будемо свесни кога имамо за савезнике у таквом процесу. Ми смо у веома деликатној ситуацији, та ситуација тражи много стрпљења, много одрицања и много чекања.

Крим је у извесном смислу за вас узор?

Сама чињеница да су локалне власти Крима одлучиле да спроведу референдум говори о томе да се реафирмише принцип самоопредељења, који је у самој суштини УН и који је рушен много пута. Када великим силама треба територијални континуитет, они руше тај принцип, а када им је требало право на самоопредељење, рекли су да је Косово ок. Сада када исто жели народ Крима, кажу да треба штитити територијални интегритет. Значи, више то зависи од геостратешких интереса Европе и Америке. Дакле, у неком политичком свету, којем и ја припадам, знало се да је Крим неуралгична тачка и када је Украјина мирна. Сви су знали да људи на Криму желе већу интеграцију или чак да буду део Русије. Они који су направили проблем у Украјини, сада покушавају да га решавају тако што ће поново народу Крима рећи: ви не смете ништа да кажете. Ситуација на Криму ће наравно успоставити нову праксу у свету. Видимо то чак у ЕУ од Каталоније до Шкотске. Тако да тај процес у свету добија све већи легитимитет.

Ја верујем у способност да проведе референдум на миран начин и треба што више посматрача да буде укључено, да би се фер изјашњавање придобило легитимитет. Да ли ће то неко признати или не - то није важно. Наравно, они који неће признати резултате, рећи ће да он није био фер . Ипак морају да постоје неке објективни посматрачи који ће то видети и који ће моћи да кажу да су људи долазили сами без икаквог политичког притиска, да су се они изјаснили и то је њихова воља. И та воља ће победити на крају.

Бивши председник Хрватске Месић је дао предлог да се ревидира постојеће уређење БиХ тако да њене територијалне јединице више немају, да тако кажемо, националну обојеност и да постану мултинационалне. Својеврсни Дејтон-2. Како се ви односите према том пројекту?

Месић је пензионер, тако да мислим да су његови политички ставови пензионерски и не изазивају никакву моју емоцију. Али сам ипак знајући да он има неку медијску пажњу, погледао његове предлоге. То је скуп ирационалних захтева који су исказани јер теже да буду примећени од стране медија. Месић је на супротним политикама деловао и разбијао Југославију. Он је био представник Хрвата у тој земљи и урадио све да би осамосталио Хрватску на чисто етничким принципима. И био је председник Хрватске у којој је број Срба смањен за две трећине. Месић ништа није учинио да ојача српску заједницу у Хрватској док је био председник. Сада долази нама у БиХ да прича о томе како ми, Срби, Хрвати и Бошњаци који нисмо могли да живимо у Великој Југославији треба да се натерамо да живимо у малој Југославији по принципу организације те Велике Југославије.