Правда

Она је у колумни која је јуче изашла на порталу дневног листа "Данас" изнела свој захтев, који је, истине ради, приписала дијаспори, а  то је да се Канцеларија дијаспоре поново претвори у Министарство. Правда је већ писала да Славка Драшковић жели да од директорке Канцеларије за дијаспору постане министарка за дијаспору и да добије приде и ресор  вера. Иако у колумни не каже директно да би она била министар, то се из текста подразумева. У колумни, она се декларативно залаже за право дијаспоре да гласа поштом или интернетом, што годинама траже српске дијаспорске организације у свету. Ипак, за ове две године док је била директорка, нисмо видели да је Канцеларија за дијаспору као ресорна поднела иницијативу да се у Скупштину Србије упути предлог закона по којем би дијаспори било омогућено такво гласање. Дакле, у светлу чињенице да Канцеларија није урадила ништа на писању једног таквог нацрта закона, ова њена колумна могла би се схватити и као предизборни маркетинг. Правда доноси колумну Славке Драшковић у целини: "Партизани, четници, Срби, Југословени, отимачине кроз зајмове за препород, преваре, мито и корупција - све то стало је као зид између матице и дијаспоре. Уместо да се развијају заједно, на обострану корист, бројна и дарежљива српска дијаспора доспела је у позицију неразумевања с матицом. Србија би желела да су „они тамо“ организованији и сложнији, сви редом богати, или бар богатији и утицајнији него што јесу, и да свој новац улажу у отаџбину. Дијаспора тражи да „ми овде“ будемо уређена, јака и моћна држава, да се с њима ради транспарентно и по правилима... Поверење је изгубљено, а разједињеност и поделе су и даље дубоки. Дијаспора, међутим, може да одигра важну улогу у политичком животу и демократском развоју земље. Ни формално добијено право гласа дијаспоре и Срба у региону није побољшало однос матице и расејања, јер нема стварног права. На последњим изборима од преко пет милиона Срба, колико се процењује да има у дијаспори (око 3,7 милиона) и у региону (близу два милиона), гласало је свега њих 4.200! Ни на овим изборима не треба очекивати ништа боље. Дијаспора гласањем и већом излазношћу тек треба да задобија статус актера, а не само чиниоца у политичком и друштвеном животу Србије. За то је предуслов сређен јединствен бирачки списак и увођење гласања путем поште и интернета. Канцеларија Владе за дијаспору и Србе у региону је започела рад на овим пословима, али је то процес за који је потребно време и јасна опредељеност Владе да се иде и у те реформе. Србија је једна од ретких земаља у Европи која има сада већ више од половине свог становништва изван матице. Они су снага већ по бројности, а да не говоримо о потенцијалу (неискоришћеном и још и недовољно препознатом) у знању, искуству, технолошком и научном напретку, везама, новцу, која може да олакша реформе и позитивне друштвене промене. Српска дијаспора је и даље међу првих пет дијаспора на свету које највише дају матици у виду дознака (новац који се шаље пријатељима и рођацима), што по неким проценама чини и до 20 одсто укупног српског буџета и одржава ликвидност земље. По проценама Светске банке, Србија добије од дијаспоре у дознакама око 5,5 милијарди долара годишње. Дијаспора очекује да се ако не одговарајући део тих пара, а оно бар примерен, „уложи у дијаспору“. Уместо тога, део буџета који се издваја за ресор који се бави дијаспором и Србима у региону, а који је Канцеларија наследила од бившег Министарства је око 0,02 одсто буџета. Дијаспора сматра и да би њеним већим укључењем и већим улагањем у њу, Србији било знатно боље, а улагање се вишеструко исплатило. То сматрају и страни политичари када кажу да ће веће инвестиције у Србију кренути када почне да инвестира дијаспора. Она има потенцијал да инвестира у Србију најмање исто толико колико и шаље рођацима. Ипак, она то не чини. Корупција је један од основних разлога што нема више улагања. Влада је на челу са првим потпредседником покренула снажну акцију против корупције и за уређење пословног амбијента. Канцеларија Владе за дијаспору покренула је пројекат „Запослимо Србију“ како би са локалним самоуправама понудила дијаспори добре и стабилне услове за инвестирање уз минимум администрирања. Успех пројекта ће зависити умногоме од успешне борбе против корупције на локалном нивоу и озбиљности и способности локалних власти, не само да дају добре услове него и понуде добре пројекте. Иако ова влада, сада у техничком мандату, има много активнију, транспарентнију и јачу политику у односу на претходну када је у питању дијаспора, а посебно Срби у региону, они су „изгубили“ своје министарство, и стално га траже назад. Узалуд држава шаље поруку да је Канцеларија исто, само други назив, да је капацитет и област деловања иста (осим предлагања закона) те да је буџет непромењен у односу на буџет који је имало министарство за дијаспору - дијаспора томе не верује. Највише представничко тело дијаспоре, Скупштина дијаспоре и Срба у региону, послала је званично, са последњег редовног заседања јула 2012. године, захтев председнику Републике, премијеру и председнику Скупштине Србије да врате Министарство дијаспори. Са своје стране, матица „пребацује“ и да су друге дијаспоре више учиниле и биле организованије у помоћи земљама из којих су потекле. Дијаспора „пребацује“ да Србија иде линијом гашења пожара, дневне политике, без визије коју би делила са дијаспором, те да ни сама нема план, или га бар није обнародовала, о томе шта је национални интерес и за шта се бори у свету, па како онда да се дијаспора бори за „то“ када не зна ни за шта? Први „лобисти Србије“ у америчком Конгресу почетком деведесетих били су амерички Срби окупљени око Конгреса српског уједињења. Мајкл Ђорђевић је био први Србин који је на јавном слушању у Конгресу заступао српске интересе, а исти Мајкл Ђорђевић је са Роном Радаковићем, Војином Јоксимовићем и Жарком Билбијом, водио прву групу Американаца српског порекла која је обишла сенаторе, конгресмене и важне институције у америчком Конгресу и Сенату. Тамо су их сви питали: „Шта ви Срби у ствари хоћете?“ Нису знали шта Србија (тада још део Југославије) хоће. Српска дијаспора то никад није знала, нити је била у вези са својом матицом као што су знали и били у вези Бошњаци и Хрвати са својим матицама. Време је да знају. Тек је ова влада започела конкретне кораке, урадила Акциони план Стратегије према дијаспори и Србима у региону, и објашњава и стално комуницира са дијаспором, али смо на самом почетку. Дијаспора може да промени Србију. Али, она очекује једнак третман, отворен, искрен однос, да се заједничким радом Србија претвори у добро место за живот. Стално чујем како српска дијаспора нема утицаја јер је међусобно посвађана. Наравно да је посвађана, али то су и друге дијаспоре међу собом, али се сложе око минимума заједничког интереса, свог циља и циља постављеног са матицом. И српска дијаспора је сложна и увек је била сложна када је у питању Србија. Била је сложна увек када је матица јасно артикулисала шта хоће и звала: била је сложна у зајму за препород Србије на пример, који је био последњи јасни позив дијаспори. После је и то испало да је још једна отимачина. Ако бисмо српски народ замислили као људско биће, један организам или један систем, могли бисмо да видимо да тај организам сада ради само са нешто више од половине капацитета. Скоро цела страна тела је једва покретна, пола или трећина мозга се не користи, једна рука, једна нога нису у функцији. Србија се сада мења и поново је тренутак да се дијаспора пробуди, да се тај део српског бића стави у функцију. Студенте предмета „Сигурност система“ учим да, ако хоћемо да систем добро функционише и да се избегну катастрофе, морамо да направимо добре механизме функционисања између делова система, проверимо његов дизајн, успоставимо и примењујемо процедуре, а стална, јасна и добра комуникација у оквиру система је аксиом. То сада Србија ради, она се преуређује. И да би добро радио и профункционисао цео систем, у дизајн, процедуре и систем сталне комуникације неопходно је да укључи једну трећину Срба у дијаспори, односно више од половине свог националног корпуса, ако рачунамо и Србе у региону." Извор: Данас, Правда