Правда

„Нема повратка у прошлост када су Срби били тумор који се ширио срцем Хрватске, тумор који је уништавао хрватско национално биће и који није дозвољавао хрватском народу да буде господар у сопственој кући”, рекао је 1995. године бивши хрватски председник Фрањо Туђман, а јуче је те његове речи пред судијама Међународног суда правде цитирао Саша Обрадовић, главни правни заступник Србије у спору са Хрватском. Другог дана образлагања српске противтужбе пред овим судом УН, највећи део времена посвећен је изношењу детаља о страдању српских цивила током акције „Олуја” у лето 1995. године. Хрвати су, како је рекао Обрадовић, доказали своју геноцидну намеру масовним убиствима Срба током гранатирања Книна и других градова у Книнској Крајини, артиљеријским нападима на беспомоћне избегличке колоне у Хрватској и БиХ, ликвидацијом Срба, већином старих и немоћних, који су остали у својим домовима, и спречавањем повратка оних који су морали да оду. Позивајући се на исказе сведока, Обрадовић је, како преноси Бета, детаљно описао злочине над крајишким Србима. Тако је канадски генерал Унпрофора Џон Лесли посведочио да је на улицама Книна 5. августа 1995. видео „15 до 20 лешева”, а у градској болници „велики број тела”. Према подацима центра Веритас, на који се српски тим јуче позивао, најмање 70 особа било је убијено у Книну, већина у експлозијама граната, а бар 15 Срба је, према сведочењима, било стрељано. Велики број жртава пао је у избегличким колонама, па је само у колони на путу Двор на Уни – Глина страдало 189 људи, од којих су две трећине били цивили. Подаци говоре и да је око двеста хиљада српских цивила побегло пред хрватском офанзивом из страха да ће бити убијени и „истребљени”, а судбина оних који су остали потврдила је да је њихов страх био оправдан. Обрадовић је као пример за ове своје речи навео убиства српских стараца у селима Грубори, Гошићи и Вариводе.„У многим селима, сви које су хрватске снаге пронашле били су погубљени. Закључак је неизбежан: што је више Срба одлучило да остане код кућа и сачека хрватске снаге, више их је било убијено”, рекао је Обрадовић и додао да су после разврставања Унпрофорових снага хрватске оружане снаге извеле етничко чишћење над Србима и у операцијама – „Масленица”, „Медачки џеп” и „Бљесак”. „Данас крајишки Срби не постоје”, закључио је Обрадовић, чему је у прилог навео и резултате пописа из 1991. и 2011. године у местима масовног страдања Срба, који јасно говоре да су крајишки Срби, као група, физички уништени. Осим навођења конкретних злочина хрватских снага, Обрадовић је јуче, цитирајући изјаве појединих хрватских званичника и личности из јавног живота из деведесетих година, објашњавао атмосферу која је тих година створена према Србима. Тако је, како преноси Танјуг, цитирао Шимета Ђордана, специјалног изасланика хрватског председника, који је рекао да Срби имају „зашиљене главе и вероватно мале мозгове”, док је пак Туђман на националној телевизији изјавио да је „срећан што му супруга није ни Српкиња ни Јеврејка”. Свакако међу најупечатљивијим изјавама које описују мржњу Хрватске према Србима јесте она коју је дао директор позоришта Гавела Крешимир Доленчић, који је рекао да су Срби „животиње с истока”, поредио их са мајмунима, а потом рекао да је њихова култура примитивна и да би их требало „држати у ропству или уништити”. „Ове изјаве превазилазе говор мржње. Оне су биле директан позив на уништење Срба. То је било навођење да се почини геноцид”, оценио је Обрадовић и додао да нико од поменутих никада није за те изјаве одговарао нити их је хрватска страна икад порекла. Према његовим речима, суд без упознавања са историјском позадином сукоба неће моћи да разуме „спиралу злочина између Хрвата и Срба, која се развила и одржавала дуго времена, упркос наизглед мирном периоду у време социјалистичке владавине”. Ако суд не зна шта се догађало у Другом светском рату у Југославији, посебно у Независној држави Хрватској, онда, како је истакао, неће моћи да разуме ни зашто је један хрватски официр улазећи у Книн 1995. године војном команданту УН снага рекао: „Чекао сам на ово од 1945. године.” Без историјског контекста суду нећебити јасно ни зашто је 1990. године спаљено два милиона књига које су написали српски аутори, а које су биле на ћирилици или су се једноставно бавиле темом Југославије. Обрадовић је подсетио суд да је Београд уз противтужбу доставио и документацију о злочинима из Другог светског рата. У закључку свог излагања, он је нагласио да је ослобађајућом пресудом генералу Готовини, Хашки трибунал потпуно потценио значај и значење Брионских транскрипата, те да би Међународни суд правде требало би да исправи ту неодрживу ситуацију и донесе „нешто правде” жртвама „Олује”. Извор: Политика (Јелена Церовина)