Правда

После неколико претрага на интернету постао је апсолутно убеђен да ће се претворити у вука. Упркос сумњама о његовим способностима успостављања дијагнозе и научној рационалности, нико није могао да га убеди да за његово стање постоје и друга објашњења. У психијатријској литератури, када пацијент себе види као вукодлака, добија дијагнозу клиничке ликантропије, или ликоманије. Пошто је овај поремећај "екстремно редак", није добио довољно пажње од научника и и даље је недовољно схваћен. Блум је недавно почео да се бави извођењем опширног истраживања историјских докумената и медицинских база података на више говорних подручја како би пронашао случајеве ликантропије између 1850. и 2012. Иако анализа објављена овог месеца у журналу Хисторy оф Псyцхиатy само открива 13 случајева који задовољавају дефиницију "клиничке ликантропије", рад прати еволуцију болести и нуди детаљан опис симптома, лечење и различите теорије о њеним узроцима. Ликантропијом у смислу могућности да човек може да се претвори у вуколико створење након излагања "месечевим утицајим" или узимањем "напитака", учествовањем у ритуалима, вишесу се бавили мистици Средњег века. Према раду, у Француској је забележено 30.000 случајева вукодлаштва током инквизиције између 1520. и 1630. од којих су многе окончане на екстремно суров начин. Наравно, ова снажна веровања повећавала су шансу да се јаве и клинички случајеви. Иначе, строга клиничка дијагноза клиничке ликантропије заснива се на изјави пацијента да се претвара у вука, али је због религијских притисака било и разних погрешних интерпретација у историји. Међутим, чак и у Средњем веку било је случајева "правог" лечења, уместо бацања "демонских чини". Примитивна здравствена нега препоручивала је "дијету, сложене лекове, топле купке, прочишћавање организма, повраћање и пуштање крви до тренутка губљења свести", а многи лекари су ликантропију сматрали видом меланхолије (болест настала услед вишка "црне жучи"). Павле Никејски класификује је као врсту маније. Занимљиво је да је чак у 7. веку грчки византијски лекар Павле Егински повезивао ликантропију са поремећајима мозга, услед "епилепсије, хуморалне патологије и употребе халуциногених дрога". До 1800. лекари су коначно почели да је посматрају мало шире и дефинисали је као "делузију". Блум је открио и неколико детаљних извештаја о пацијентима из овог доба од којих један описује човека који је 1852. доспео у француску душевну болницу тврдећи да већ живи као вук. Како би то демонстрирао, прстима је ширио усне, како би показао "вучије зубе", којих наравно није било и жалио се да има шапе и тело прекривено дугом длаком. Такође, објаснио је да у том тренутку може да једе само сирово месо, а када су му га понудили, одбио је да једе тврдећи да није довољно труло. Такође је захтевао да га одведу у шуму и убију, али је на послетку умро у болници у агонији и потпуној неухрањености. Али шта заправо покреће ову чудну делузију? Постоји више теорија: У психоанализи, делузија везана за вукодлаштво види се као нека врста "нерешених интрапсихичких конфликата или стварне трауме" која води "изражавању примитивних инстинкта Ида" како би се избегло "осећање кривице". Неки психоаналитичари сумњају да је реч о тескоби и конфузији које се догађају током пубертета приликом стварне физичке трансформације, а која пробуди "примитивно изражавање сексуалних и агресивних порива". Други стручњаци ликантропију виде као "озбиљан облик деперсонализације", психолошку поремећеност у којој особа улази у стање магновења слично сну у ком више нису у свом телу и над њим немају никакву контролу. Можда и најфасцинантије објашњење овог феномена даје еволуциона историја. Наиме, Ајслер (1969) нуди еволуционо објашњење указујући на одређене паралеле са нашим прецима биљоједима који су онда када су били приморани да једу месо, себе доживљавали као имитаторе вукова, или чак можда призивали њихове духове обучени у крзна. Као што указују Јунис и Мосли (2009), примитивни човек можда се веч прерушавао у животиње у тренуцима опасности, а можда је та идеја (или архетип, како је називају аутори повезујући теорију са Јунгом) преживела у уму модерног човека где лежи успавана док је не пробуде по живот опасне околности. Као и већина модерних психијатријских болести, лечење обично подразумева давање коктела психотропских лекова. Међутим, лекови обично не могу да постигну пуну, па чак ни делимичну ремисију, стоји у Блумовом раду. Иако је Блумов поменути пацијент Мароканац био пуштен после шест месеци лечења, касније се вратио у болницу. "Други пут је остао свега неколико недеља. Од тада је стабилан и функционише мање или више независно, иако мислим да тренутно није запослен", рекао је Блум за Пацифиц Стандард. Пошто се делузије често догађају заједо са другим симптомима који указују на конвенционалне дијагнозе попут шизофреније и биполарног поремећаја, Блум примећује да постоји велика могућност да лекари занемарују описивање клиничке ликантропије, а да је слично било и у прошлости. Иако делује да нема потребе да се ликантропија одвоји од других много распрострањенијих менталних болести, Блум верује да би то било корисно, нарочито у случају пацијената попут његовог, који пате од телесних халуцинација и чине да престану да се идентификују са својим телом. Та врста дисфункционалности повезана је са "специфичним областима у мозгу и њиховим функцијама" више, него било која друга делузија и дозвољава циљани план лечења. Извор: Псмаг