Правда

- И код нас је та тема увек била некако на маргинама интересовања јавности али и надлежних државних институција. Ипак, повремено се о њој говорило и писало а надлежни органи Војске, конкретно Ратног ваздухопловства нису могли игнорисати чињеницу да “нешто” постоји па су пред крај 80-их из Батајнице пребазирани МиГ-ови у Титоград јер се Јастребови и Супергалеб Г-4 нису могли носити са тим неидентификованим летилицама које су се тада учестало појављивале над јужним Јадраном. О томе постоје и изјаве пилота попут пуковника Милана Мачека и генерал-потпуковника Благоја Граховца у чији кредибилитет не треба сумњати. Да ли НЛО постоје или не било је и остало спекулативно и питање личних уверења, схватања или искустава. Ја лично сам уверен да они нису никаква оптичка појава, фикција, халуцинација и слично. А ево и одакле моје такво уверење, пише Хамзић,а преноси Тангосикс.рс. Први сусрет Хамзић, како наводи ,имао је у пролеће 1972. По лепом времену, некако у раним поподневним часовима, у предњој кабини авиона НЛ-12 (МИГ-21, двосед) полетех на рутинско извиђање времена. У задњој кабини седео је заменик моје 352. извиђачке ескадриле, искусни пилот, капетан И класе Душан Стипић. Одмах после полетања у правцу 32 са писте бр. 1 аеродрома Бихаћ, по преласку са канала аеродромске контроле летења (АКЛ) на канал Обласне контроле летења (ОбКЛ) котролор ОбКЛ Јанда, којег сам веч добро познавао по гласу и професионалном односу према своме послу, нас упита да ли имамо горива и неколико минута да нешто проверимо. Одговорих потврдно јер је време за летење очигледно било повољно за планиране задатке по плану летења ескадриле чија прва смена, тзв. излаз, ће полетети за око пола сата. Јанда нам зададе курс према северозападу и висину од 10.000 метара. Имали смо скоро пун резервоар горива па поново укључих форсаж и преведох авион у стрмо пењање. На око 6.000 метара и оно мало облачности остаде испод нас и када смо постизали задану висину негде изнад Плашког, напред, мало удесно од правца нашег лета, на великој висини угледах врло блештаво осветљен предмет попут велике звезде сребренастог сјаја. Интерфоном то саопштих Стипићу. Он ми потврди да и он види исти светли објекат. Јавих то контролору ОбКЛ питајући га за висину на којој се налази тај објекат: - Немам податак о висини. Можете ли продужити пењање? – Његово питање је било умесно, професионално, јер Јанда је знао да смо полетели по задатку извиђања времена, дакле без плана да летимо преко 11.000 метара или брже од Мах 1,6 када је неопходна, чак животно важна, оперема за висинско летење, висинско компензационо одело ВКК и скафандерска кацига ГШ-3 или ГШ-6М. Били смо тога свесни, веома свесни, и Стипе и ја: - Хоћемо ли Стипе? – упитах кроз интерфон. - Идемо Хамзо. – чух Стипичев одговор. - Продужавамо ка објекту, јасно га видимо, приближавамо се. Ово као да лебди. – јавих преко радио станице. И заиста, блештави објекат као да је лебдео, стајао у месту али још високо, много височије од нас. Авион је, на пуном форсажу, у благом углу пењања већ био прешао у надзвучни лет брзином око 1,1 Мах и попео на преко 11.000 метара негде изнад Огулина. Скренух удесно за око 20-ак степени и усмерих нос авиона право ка објекту који ми је сада био у врху и на средини предњег ветробранског стакла кабине. Деловао је много већи, бљештавији и као да сам назирао његов обли облик али му удаљеност и висину нисам могао ни приближно одредити јер нисам имао никаквог орјентира, репера, који би ми помогао у одређивању димензија на ведром тамноплавом небу. НЛ-12 није био опремљен радаром који би ми помогао разрешити дилему а и Јанда се ућутао очигледно зато што нам ни његова опрема више није могла помоћи. Пролазимо висину од 13.000 метара, махметар показује 1,4. Приближавамо се објекту који је још знатно изнад нас, на 17, 19, можда 22 или 24.000 метара!? Али све смо му ближе, све је већи. Покушавам утврдити да ли је округлогог или дисколиког облика. У моменту тај објекат крену у супротном правцу, ка западу, смањивао се, интензитет блештавила се смањи, угаси и у секунди ми нестаде из видокруга! Оно што ме импресионирало је што је крећучи се брзином од 4, 5 или 6000 км/ч – ту брзину постигао тренутно! Из места како би то рекли у жаргону. Не, он није убрзавао. Тај објекат је кренуо и нестао том брзином! Стипе који је из задње кабине вирио између заглавника мог катапултног седишта и рама кабине је то исто видео и у каснијем разговору, док смо сређивали утиске, то ми потврдио. - Овај нестаде, у тренутку, ка западу. – јавих контролору ОбКЛ. - И мени је нестао са екрана. Ваша позиција је око 20 км истично од Делница. – Пренесох поглед у кабину. Брзина се приближавала подеоку 1,6 Мах, висиномер показивао нешто изнад 14.000 метара. Искључих форсаж и повукох ручицу гаса још уназад, испустих ваздушне кочнице преводећи авион у понирање да се што пре, онако “голи”, без адекватне опреме за летење у тим условима, вратимо у зону безбедног лета коју смо били напустили једногласном одлуком да продужимо непланирано пресретање непознатог објекта. Слетесмо. Мало смо још попричали Стипе и ја о томе јер смо, што смо имали причати, испричали још у ваздуху, преко интерфона, а нисмо ни колеге замарали причом о томе што смо видели и доживели. А нико нас званично о томе ништа није питао, ни тада, ни касније. Нисмо чак поразговарали ни са контролором ОбКЛ капетаном Јандом пошто то није ни било предвиђено или прописано јер свако је од нас само радио свој посао. Други сусрете десио се неколико месеци касније. Био је леп летњи дан без и једног јединог облачића на небу, изванредна видљивост. Направио сам један лет у првом излазу и чекао да направим још један у трећем. Као и сви који немају шта радити на стајанци бр.1 аеродрома Бихаћ, са које смо тај дан летели, седео сам на склепаним дрвеним клупама тзв. квадрата који је од конфора, поред тих неколико дрвених клупа имао и једну чесму која је стрчала из земље на некад дужем, накада краћем комаду водоводне цеви. Елем, дангубио сам у квадрату заједно са још неколико колега пилота, десетак техничара разних специјалности и још толико војника наше 352. извиђачке ескадриле. Лежим на једној од тих уских клупа. Гледам у ведро светлоплавао подневно небо изнад аеродрома. Угледах сребренасти балон пречника нешто вечег од једног метра који сваки дан тачно у подне метеоролози са нашег аеродрома негде са позиције јужно од средине писте број 1 пуштају, прате инструментима и мере правце ветра и карактеристике ваздушних струјања. Био је на висини око 600, можда 700 метара. Погледах на сат. Још 15-ак минута па подне. Метеоролози мало поранили, нестрпљиви ваљда или некоме нетачан сат. Устадох са клупе. Гледам. Нашто ми чудно. Метеоролошки сондажни балон се не смањује повечавајући висину као обично? - Ево га НЛО. – Изговорих не знајући шта друго да кажем а да и другима скренем пажњу на тај балон који ми се некако неуобичајено понаша. Који стоји у месту, не пење се, не смањује се до ишчезавања из видокруга када се попне на преко 3 – 4000 метара или урони у неки облак. Скоро сви погледаше у небо. Поче зезање и коментари попут: НЛО, ванземаљци, мали зелени али и најчешћа констатација да је у питању метеоролошки балон. Већина се након краткотрајног гледања врати својим темама разговора, новинама, шаху, дремкању или блејању а нас неколико настависмо гледати у тај светли сребрнасти предмет округлог облика који је и даље лебдео изнад средине писте број 1. Одједном, видех потпуно исто што сам видео изнад рејона Делница неколико месеци раније из кабине МИГ-а! Непознати објекат убрзавши тренутно, бешумно, опет у правцу запада, Плитвичких језера, у секунди нестаде из видокруга! Нас неколико који смо тог момента гледали у тај објекат се само згледасмо. Нисмо чак ни коментарисали. Нисмо имали шта и о чему да коментаришемо. Они који тај “старт” нису видели констатоваше да их зајебавамо, да се балон, нормално попео високо и ишчезао из видокруга. Али неколико минута касније са оног положаја аеродромске метео станице јужно од центра писте поче се уздизати сондажни метео балон. Тачно у подне! Трећи, ноћни, сусрет са НЛО био је крајем 1973. или почетком 1974. године. Летео сам мој други тренажни ноћни лет по маршрути на висини око 5000 метара – да не кажем пеглао ваздух. И била би то једна од оних ноћи када касно дођеш кући и сутрадан ти није ни до чега јер си се пробудио у подне или само један од рутинских летова да са ОбКЛ није руководио летењем Јанда исти онај капетан И класе који ме неколико година раније већ наводио на НЛО. А тог контролора којег никада пре ни касније нисам лично срео и упознао сам веома ценио, са разлогом, годинама га слушајући на каналу ОбКЛ, сарађујучи с њиме. - Видра 12 имате ли горива за неколико минута више? – упита ме Јанда док сам се на висини око 5.000 метара из правца истока приближавао Карловцу. Погледах стање горива иако сам знао да га за толико имам вишка или тај утрошак могу компензирати слетањем из праве, без уласка у круг са слетање. Потврдих то контролору. Управо угледах светла Карловца делимично покривеног облацима на десетак километара испред себе. - У реду 12, снизите у том курсу на 2.500 метара. – Потврдих да сам разумео поруку и мало смањивши снагу мотора почех снижавање на наређену висину. Над северном периферијом Карловца постигох задану висину када ми Јанда нареди заокрет ка југу у курс око 200 према Дугој Реси. Управо по прелету тог места летећи између облака које сам више осећао него видео, угледах испред себе на даљини од неколико километара, на мојој висини, низ светала којима сам се брзо приближавао. Испустих ваздушне кочнице не мењајући снагу мотора. - Видим светла. Као код путничког авиона. – јавих. - Нема ту ни једног цивила. – чух одговор контролора који је сигурно знао шта ради, шта се догађа у ваздушном простору јер тада је Обласна контрола летења у Загребу, међу првима на југу Европе већ имала задејствован најмодернији шведски радарски систем АС-70 (војна), тј. “Јулија” (цивилна ознака), у спрези, која је обезбеђивала потпун надзор над ваздушним простором и координацију рада војних и цивилних структура контроле летења. Не скидајући поглед са светлећег објекта покушавао сам утврдити о чему се ради. Приближавајући се објекту оставих га намерно мало са леве стране моје путање лета да бих га што боље осмотрио. Био сам све уверенији да тај објекат нема никакву брзину јер не мења свој положај, не удаљава се, не приближава се великом брзином, не мења се ракурс, изузев што му се ја приближавам. На тренутак погледах у кабину. Видех да летим са нешто мало изнад 500 км/ч па увукох ваздушне кочнице не мењајучи снагу мотора. Приближавам се светлима која сада видим јасно. У линији су, имам утисак у мало повијеној линији, али јарка, прејака за цивилни авион чак и да су сви путници држали подигнуте ролетнице на прозорима. Имам утисак да светла лагано, споро, мењају нијансу, боју између светло зелене, жуте и благо љубичасте. Осу авиона водим десно од светала објекта чију димензију и удаљеност ни прближно не могу да одредим. Тек када ми је глава била окренута под 90 степени улево знао сам да пролазим поред тих светала али појма нисам имао како далеко од њега 100, 200 или 300 метра. Нисам имао представу којих димензија је тај објекат, колико дуга је та линија чудних светала. - Шта је ово?. – питам збуњено, тек да нешто кажем, да се јавим. - Не знам ни ја, ваш курс за Раковицу је…продужите на тој висини. – Крећем у леви нагиб, у заокрет, заврћем главу уназад да још осматрим тај објекат али улећем у облак. Поглед преносим у кабину, на инструменте, постављам задани курс и висину, подешавам снагу мотора да поново успоставим брзину од 800 км/час. Радио компас пребацујем на 5. канал “РА” – Раковица који ће ме довести на тзв. улазна врата мог аеродрома на који слећем неколико минута касније. Нити сам коме причао а нити ме ко питао шта сам видео и доживео у том лету. Нисам ни телефоном позвао Јанду, да га не ометам, јер он је још радио свој посао а ја сам, бар за то вече, свој завршио. То и није био сусрет већ напросто посматрање чудног, јаког светла које је неколико минута стајало негде изнад Петриње или Сиска око поноћи у пролеће 1975. године. Нас 4 или 5 пилота посматрало је то чудно светло са различитих позиција и висина са удаљености од 50 до 150 километара покушавајучи да му одредимо позицију и висину. Ту ноћ летели смо по задатцима РТИ (Радио техничког извиђања) свако по своме задатку практично над територијом 2/3 Југославије. Враћао сам се на висини око 7-8000 метара из рејона јужног Јадрана и приближавајући се Босанском Петровцу када на северу далеко, врло далеко, на висини већој од моје осмотрих јарко светло које је, имао сам утисак стајало. Неко од колега јави да види необично, јако светло. Јави се други, па трећи колега. Јавих се и ја саопштивши свој утисак о позицији и висини тог објекта, извора те светлости. Било је то право “гониометрисање” али визуелно, “одокативном методом”. Дакле слободном проценом. Сагласисмо се да је то светло оних чудних боја промењивог тона и нијансе (при чијем опису се осећам као онај Ђура из сарајевскин Надреалиста) али и да је високо преко 15.000 метара, да се не помера. Сагласисмо се и да му је позиција негде између Сиска и Петриње а један колега је навијао за мало севернију позицију, ближе Иванићграду. И баш када смо се усагласили, након неколико минута светло нестаде. Ту ноћ ја на Обласној контроли у смени радио неки контролор којег ни наша конверзација, која се у целини одвијала на његовом, петом каналу није заинтересовала и заинтригирала да и он пажљивије погледа у своје екране. Или бар да јави да он не види ништа . После слетања мало смо продискутовали о утисцима али су и они остали само наши, потпуно лични. Ово и нема везе са мојом летачком каријером или сусретима са НЛО али има са чињеницом да се однос према неуобичајеним појавама на (еx)нашем небу ни до данас није променио. Лети у мојој кућици код Котора када сам у њој сам или када се фамилија или друштво разиђе имам обичај да се завалим у столицу и медитирам најчешће гледајући у ведро звездано небо. Не бојте се, нисам баш романтичан тип да вам причам о стотинама звезда падалица које сам видео или жељама које сам пожелео тада, јер ми то и не падне на ум. Нећу вам причати ни о путањама сателита који од пола сата по заласку сунца па наредна два сата можеш гледати како напросто шпартају небеским пространством изнад нас. Ћутање о светлости изад Бококоторског залива Оно што вам желим испричати ја да сам у два наврата први пут у лето 2008. па поново 2011. видео неуобичајену појаву на небу прелепог Бокакоторског залива. У оба случаја изненадно се палило светло изузетно бљештаво, снажног интензитета, некако хладно рекао бих, нестварно снажно и хладно. Трајало је око 2 секунде и опет се гасило. У том тренутку обасјало би интензивном хладном светлошћу мој цео видокруг а стене изнад Доброте као да су се приближавале мени ближе, јасније, светлије него усред сунчаног дана. И оне су тада деловале некако светлије и хладније. Сутрадан и наредних дана бих ослушкивао да ли ће ико од комшија, туриста или средстава информисања споменути ту појаву. Никада је нико није споменуо. Као да се то и није догодило. Извор: Тангосикс.рс