Правда

Зашто сте одлучили да се поново окупите? - Желели смо да се окупимо после девет година, одсвирамо и опростимо се од публике. Након мириса бине, који нам се увукао у нос, као и поновног сусрета с људима, четири године касније, ево нас са новим албумом. Оштрица је и даље бритка, текстови су директни и можда мање метафорични него раније. - Што сам старији, све мање имам стрпљења да се цимам око одређених ствари и покушавам да будем што директнији. Живимо у брзом времену, које захтева да све што се ради мора да буде јасно и да удара право у суштину проблема. Да ли и даље постоје клинци музичари који ће да се боре за праву ствар као твоја генерација? - Рокенрол ће постојати док и последњи бенд са шачицом његових следбеника буде егзистирао. Постоји маса младих бендова који свирају по Србији и имају шта да кажу, за разлику од оних других клинаца који слушају такозвану музику, а за које уметност представља скупљање пара за пластичну операцију, наступање у ријалити програму и показивање сиса у истом. Већина медија подржавају такве „уметнике“, те није ни чудо што за масу тих младих рокенрол бендова никад нећете ни чути, док након првих слободнијих фотографија постављених на Инстаграму или Твитеру ови други преко ноћи постају наше ВИП личности. С једне стране си фронтмен рок бенда, а с друге си човек који учествује у мировним мисијама по свету. Откуд идеја да одеш у Авганистан и Пакистан? - Није лако спојити све то, али ваљда је у томе чар. Одлазак у Авганистан, а касније и у Пакистан, за мене је представљао потврду да постоје људи којима је неопходна моја помоћ и помоћ мојих колега. Кад се бавиш хуманитарним радом, а тврдиш да то заиста радиш из љубави, мораш да будеш спреман да ћеш једног дана завршити у једној од тих земаља. Производ твојих авантура је књига „Писма из Авганистана“. Шта би издвојио као најупечатљивији утисак с Блиског истока? - Оно што бих издвојио јесте могућност да сатима путујеш кроз пределе које „цивилизација“ није упрљала, а у којима се живи по неким постулатима уцртаним пре више векова. И даље тврдим да не знам да напишем књигу. Једноставно сам писао писма пријатељима и описивао им догодовштине из Авганистана, затим сам кренуо да склапам мозаик. Да ли ћу писати још? Волео бих, али засад нисам успео да мрднем даље од неколико страница, које још увек не миришу на почетак књиге. А можда сам и неталентован, ко зна. Извор: Курир