Правда

Пре двадесет векова Балкан су покориле моћне римске легије, које су захваљујући ненадмашној ратној вештини и убојитом оружју освојиле скоро читав тада познати свет. Последњи легионари са ових простора су нестали пре 16 столећа, повлачећи се пред налетима варвара и одлазећи полако у заборав. Међутим, захваљујући прегнућу овог српског сељака из села Висибаба крај Пожеге, гладијатори и војници древног Рима враћају се у живот на почетку 21. века. "Још као дете сам правио реплике старог оружја, јер се на мом имању налази део Муниципијума, великог римског локалитета, па би се увек приликом радова наишло на неку старину. Поред тога, повукло ме је прошлогодишње обележавање јубилеја Миланског едикта, намеравам да приредим изложбу посвећену Риму, 'Снага и част', чији део ће бити и ово оружје“, каже он за Тањуг. Његово сеоско домаћинство по много чему је необично, уз уобичајен земљораднички алат и оруђе, стоје мачеви – гладијуси и сике, римска копља – пилуми, лукови, разне врсте стрела и ножева, трозупци и друга убојита средства, која излазе из Батове ковачнице. „ Користим изворне методе, алат сам такође ја исковао, а ово се не може радити без доброг теоретског знања. Читао сам много литературе по библиотекама, музејима и на интернету, причао са археолозима, и гледао коваче по селу како раде. Без предзнања ни ваљана ватра се не може запалити, морају се познавати особине сировина и начин ковања, јер су Римљани били врхунски уметници, сваки легионар је знао много заната“, објашњава Ђокић. Тако на пример за израду оружја користи само обично гвожђе, јер за време античког Рима није било челика, а сваки комад оружја захтева посебну пажњу и вештине. Чувени римски пилум, дуго копље легионара, имало је чврст врх са меканим делом иза њега, које се након удара у непријатељски оклоп савијало. Противник је тада морао скинути своју заштиту, како би се ослободио пилума, и тако остајао незаштићен од удара гладијуса, кратког, али веома ефикасног мача у рукама легионара. Док опробава дуги лук, Бато вели да је израда овог тетивног оружја посебан подухват, јер се мора знати које се дрво бира и како се тањи и окреће, јер ако се погрешна страна постави ка стрелцу може пуци и повредити руковаоца. „ Треба знати како окренути белику и срце, односно црвен. Три дана сам пробавио само док сам избалансирао овај лук, да се једнако савија“, наглашава он. Поред ковања, овај свестрани уметник ствара и изврсне слике и скулптуре, инспирисане римском цивилизацијом, па су тако на њима најчешћи мотиви сурових легионара, орлова и грађевинских детаља. Такође, свира изворну српску средњевековну музику са Косова и Метохије на традиционалним инструментима, гради етно села и рестаурира етно предмете за потребе музеја, и редован је учесник музичких манифестација и ликовних колонија. Породична кућа у Висибаби је његов атеље, у коме све врви од уметничких дела, сликарских и вајарских, палета, боја, алата, реплика древног оружја и предмета које би многи музеји пожелели у својој колекцији. Међутим, и поред свега тога, не недостаје му времена да обрађује и одржава своје имање од шест хектара, на коме се бави повртарством, воћарством и сточарством. „ Земља се мора обрађивати, ако се власник неког парчета Србије морате га одржавати, то је ваше и не сме се запустити. Тако дању радим на земљи, а ноћу сликам и вајам, некада се толико занесем и останем до сванућа“, додаје он, и каже да му ниšта од тога не пада тешко. Ни ту није крај Батовим преокупацијама, јер скупља и старе записе и фотографије, израђујући полако монографију свог домаћинства и породице. Комшије на његову преокупацију гледају са подозрењем и не превише разумевања. „ - Посматрају као неко чудо, привлачим пажњу, питају се људи шта радим. Ипак је ово село, а ово чиме се бавим је нека друга прича“, закључио је он. Извор: Танјуг