Правда

"Изгледа да је дошло крајње време да напишем шта се заиста догодило у вези са чувеним статусом због ког сам преко ноћи постао опасан лудак, манијак, терориста, фашиста, нациста, поремећена личност и, најважније, новинар „Печата“, овако Ћосић започиње излагање на свом блогу. У тексту под насловом "Мој статус због једног спорног статуса" каже да је тог дана био на Калемегдану када је добио позив из полиције, од извесног инспектора Цветковића. За десет минута долази полицијски ауто по њега у Париску улицу и он седа поред инспектора, али му још није јасно шта је урадио. "Сусретљиви инспектор Цветковић ми најпре пружа руку, представља се и вади значку. Нисам је ни погледао јер би било још луђе и невероватније да чак није ни полиција него неко зезање или отмица. Тако му и кажем. И улазимо у кола уз осмех. Ту је и возач. Почињемо необавезан разговор о томе како је леп дан и како је штета да сад овако у петак пред викенд морамо у полицију. Сви се у томе слажемо и констатујемо да ће макар ова формалност кратко трајати. Најзад питам инспектора: - Добро, сад више нисмо на телефону. О чему се ради? - Ма неки статус на Фејсбуку. - Статус на Фејсбуку?! - Да, нешто за Вучића. И тек ту ми сине! Факат, пре 4-5 дана написао сам шаљиви статус да нудим 20.000 евра ономе ко убије Вучића. Десет сома унапред и десет по обављеном послу. Шта је тачно писало у том статусу не знам, јер сам сутрадан кад сам се пробудио и сам схватио да је шала прилично неслана и одмах то обрисао. Сећам се само да је било двадесетак лајкова, али и упозоравајућих коментара, али се нисам забринуо јер који би морон тако јавно тражио плаћеног убицу за атентат? А и колико човек треба да буде ретард да у то и поверује?", пише Ћосић. Ипак, њему све то и даље делује бенигно, чак и забавно, док стижу колима до зграде бившег СИВ-а. Комедију појачава то што портир не пошта Ћосића унутра у бермудама: "- Не може, Цветковићу! Како мислиш да овај уђе у бермудама? - Дај, пусти нас. То ми је ортак. А и нећемо дуго. Ортак?! Али овај не попушта. Правила су правила. Овако са стране испада као да полицајац не може да приведе криминалца ако је криминалац у бермудама, али није у томе ствар. Цветковић је виспрен човек, знао је да нема посла с правим криминалцем те ми стога није ставио лисице на руке, како би требало по правилима. И та расправа траје добрих 5-6 минута. Ја сам већ у фазону „идем кући, неће да ме пусте“, али напокон портир попушта под не сећам се којим аргументом"... ... "Одлучујем се за шенлучење и лумповање као оправдање за овај статус, што није уопште далеко од истине. Сигуран сам да трезан и при чистој свести ипак не бих написао тако нешто чисто из експерименталних разлога, поготово зато што заправо уопште нисам сумњао у Сноуденове тврдње. Уосталом, статус је постављен негде између два и три ноћу, тако да се све слаже. Отприлике тако и гласи изјава коју сам написао уз помоћ два полицајца. На то се своди. Било друштво у гостима, што је такође тачно, ми се запили, ја продужио разговор преко Фејсбука, кликнуо ентер и легао да спавам. Сутрадан кад сам устао, одмах сам га обрисао. Све жива истина. Све то у десетак реченица без превише административно-полицијског стила и уз моје ситне лекторске интервенције. И тако се у пријатељству растанемо Цветковић и ја. Питам да ли је то све, он каже да јесте и ај ћао! Е да, добацује ми: - И немој да се зајебаваш, немој то више да радиш! - Нећу бре, нисам луд!" Након тога, кренули су позиви, зове најпре Ђорђе Вукадиновћ, политички аналитичар, прочитао у Блицу: "Ухапшен Павле Ћосић због претњи Вучићу". Зове и Љиљана Смајловић, председница Удружења новианра Србије: "- Павле, шта је сад ово?! - Не знам, Љиљо, јављам ти се за пола сата. - Јеси стварно ухапшен? - Нисам, видиш да нисам. Приведен сам и дао сам изјаву. - Ми на ово не можемо да реагујемо. - На шта?! - На то што си новинар „Печата“. Као УНС. Не можемо да те бранимо. - Шта?! Пише да сам новинар „Печата“?! - Свуда само то и пише. И да си лудак и манијак. - Не могу да верујем. Чекај да се докопам интернета па те зовем. ...Улећем у кућу и право на нет. Гуглам своје име. Све оне бајковите ствари које су раније излазиле кад укуцаш „Павле Ћосић“ заменили су сензационални наслови из црне хронике апсолутно свих портала и новина у Србији и региону. Ту, у ствари, почиње тотални кошмар. Ово из „Курира“ је само један од просечних примера. Прогуглајте ме и сами", пише Павле Ћосић. Телефон не престаје да звони, а Павле престаје да се јавља. Зове и Љиљана Богдановић из „Печата“. "Одмах се сложимо да ћу морати да паузирам неко време (то време и даље траје и по свој прилици никад неће ни престати).", каже Ћосић и продужава. "Игранка се наставља врло динамично и драматично. Поново ме зове инспектор Цветковић. Сад смо већ малтене ортаци. - Павле, не вреди. Имам наређење да ти конфискујем компјутер због вештачења. - Шта то значи? На колико дуго? - На пар дана ваљда. Само да погледају садржај и да ти га врате. - Али зашто? Имају све на интернету. Више него ја у компјутеру. - Вештачење може да се обави само помоћу твог компјутера. Ајде долазим за петнаестак минута. Буди спреман. Да сам тад макар на секунд помислио да ми комп неће никад вратити, дао бих им неки други, стари, а не овај прави, недавно купљен...", пише Ћосић на свом блогу. "Био сам прилично немоћан. Једино што сам успео да постигнем у појединим новинама јесте да атрибут испред мог имена не буде „новинар Печата“, него лингвиста и писац, или макар сатиричар. Но, поента читаве акције је очито била у томе да будем управо новинар „Печата“. И још је Вучић у целој причи испао галантан и племенит изјавивши да се не осећа угроженим те да нема потребе за тужбом и хапшењем. То што ми је полиција узела компјутер наводно нема никакве везе с њим. Они само раде свој посао. Од онда до данас су ухапшена три начелника задужена за мој случај. Последњи баш пре неки дан. Ниједном се не сећам имена. У тој гунгули ме зове Игор Каранов, главни уредник „Плејбоја“, и направимо неки кафански интервју. Ипак нисам остао без подршке. Многи су, колико су могли, учинили за мене. Посебно бих се по том питању захвалио Ани Радмиловић, Драгани Кањевац, Оливери Ђурђевић и Милошу Сечујском и непотписаном аутору текста с портала “Наша патка“. Бар што се тиче јавне подршке, а што се тиче приватних, тај списак не би могао да стане ни на тридесет страна..."

(Комплетну причу Павла Ћосића можете прочитати на Svetopavlje.blogspot.com)

Извор: Presonlline