Правда

Ни овај датум, нажалост, није донео одговор на питања судбине његовог стана у Улици краља Милана и обнове његове родне куће у селу Хашани под Грмечом. - Можда је ово прилика да се нешто покрене, да се његова кућа и стан поново појаве, обнове, и он се на неки начин поново роди - рекао је за "Новости" академик Матија Бећковић и члан Управног одбора Задужбине Бранко Ћопић која је основана при САНУ. Тај стан од 150 квадрата, преко пута "Београђанке", годинама је празан и закључан, а Задужбина, која га је пишчевом вољом наследила, безуспешно настоји да му пронађе достојну улогу у српској култури. Ћопић је у њему са супругом Богданком Цицом живео од 1972. до смрти 1984. године, тамо писао последње књиге и песме, па и "Башту сљезове боје", за коју је добио "Његошеву награду". Намера је да будућа улога стана првенствено има везе са Ћопићевим именом и делом, да се нађе поуздана културна институција која би се сместила у тај простор и да издавање стана не буде само финансијски корисно. Једна од скоријих идеја да се у њега усели културно представништво Републике Српске, није уродила плодом. Да постоји нада у скору обнову Ћопићеве родне куће, за "Новости" је потврдио академик Светозар Кољевић, председник УО Задужбине, рекавши да је општина Хашани тражила помоћ од Задужбине како би се кренуло у овај посао. Аутор "Босоногог дјетињства", "Доживљаја Николетине Бурсаћа", "Јежеве кућице", "Доживљаја мачка Тоше", чувене песме "Мала моја из Босанске Крупе", рођен је 1. јануара 1915. године. О тим данима овако је говорио: - Када говорим о своме дјетињству, најприје морам да нагласим једну ствар: ја сам имао два завичаја. Први је - завичај моје мајке и мога ђеда Раде; то је Лика. Ја Лику нисам видио све док ми није било 50 година, али из ђедових и маминих причања, ја сам Лику тако живо замислио и замишљао. Можда је и то разлог што је моја машта веома богато радила... Други завичај је био онај гдје сам се родио, у коме сам се кретао; то је Босанска крајина. И сам не бих знао казати који ми је завичај изгледао љепши... Говорио је често и да му је завичај био "домовина крајишких и личких делија, ратника и спадала од сваке руке". У нашу књижевност снажно је унео свет и људе Босанске крајине. Прву књижевну награду је добио 1938. године за кратку причу, затим Ракићеву награду идуће године, потом награду Српске краљевске академије 1940. године, када је у Београду дипломирао филозофију и педагогију. Добитник је и Награде АВНОЈ-а, Нинове награде за роман "Не тугуј, бронзана стражо". Био је члан САНУ и Академије наука и умјетности БиХ. Био је овенчан славом најпопуларнијег партизанског писца, да би се касније разочарао у стварност социјалистичког друштва и склонио се у своје сазвежђе књижевности за децу. Већ 1950, Ћопић се, по Кољевићевим речима, усудио да у неколико "јеретичких" прича наговести да политичка врхушка луксузно живи. Извор: Новости