Правда

Тајне службе нису успеле да пресретну било какву комуникацију на почетку инвазије Крима. Међутим, без обзира на машту шпијуна, објашњење за ово је знатно простије него што су они очекивали: Путин, по сопственом признању, нема телефон који би САД могле да прислушкују, а није га могуће ни звати човеком интернета. Колико год се ово чинило чудним у 21. веку, Путинове донекле застареле навике комуникације чине га јако тешком метом за прислушкивање. За разлику од немачке канцеларке Ангеле Меркел чији телефон је био компромитован и коју су тајне службе САД прислушкивале годинама. Са друге стране, Путин не шаље СМС поруке, нити га занимају друштвене мреже. Све потребне информације добија на дневним састанцима са својим тајним службама. „Да поседујем мобилни телефон, он никада не би престајао да звони. Чак и када ми кућни телефон зазвони, ја се не јављам“, изјавио је Путин једном приликом. Иако се све ово може чинити чудно за вођу земље која има више активних телефона него житеља и више интернет корисника од било које земље у Европи, ова Путинова технофобија представља део традиције у Русији. У питању је традиција која је старија од телефона и која сеже у време када је ова земља била индустријска полицијска држава. У време Совјетског савеза прислушкивање је било толико уобичајено да су се људи стално подсећали да је путем телефона дозвољено делити само оне најбезначајније ствари. У Путиновом случају, Кремљ издваја велики напор како би разговори остали приватни. Руска школа криптографије већ дуго времена представља брану страним тајним службама када су ови разговори у питању. Почетком 2009. године америчке и британске тајне службе покушале су да прислушкују Дмитрија Медведева, који је тада био председник Русије, током самита светских вођа у Лондону. Они су тада успели да подметну прислушкиваче, судећи по документима до којих је дошао британски лист Гардијан, аил нису успели да победе безбедносне мере које је поставио Кремљ. Извор: Пресс онлајн