Правда

Франк-Валтер Штајнмајер је недавно изјавио „да је Немачка превелика да би коментарисала светску политику“. Сада видимо на шта је мислио. Немачка не само да је коментарисала ситуацију у Кијеву већ се и активно умешала. Резултат је дипломатска катастрофа. Да ли су Меркел и Штајнмајер наивни или су само желели да буду лукави? Можда су намеравали да помогну Украјинцима или чак да Путину покажу где му је место? Оба ова плана су се изјаловила. Била подела или рат, Украјина ће платити високу цену за то што је подлегла западном искушењу, у чему и Немачка има велику одговорност. Франкфуртер Алгемеине Цајтунг је пре само недељу дана славио: „Министар спољних послова Штајнмајер је само неколико дана пре повратка на функцију обећао да ће ускоро проверити свој ауторитет.“ Похвала из ФАЗ, која се односила на недавно закључени споразум између украјинске владе и опозиције, на коме је радио и Штајнмајер, била је преурањена. Нова немачка спољна политика се већ на самом почетку суочава са својим ограничењима. Међутим, дипломатија је моћ перцепције, како је то рекао стари мајстор Кисинџер. Свет морамо да посматрамо и из угла других. А то су у овом случају Руси. Шта су људи из канцеларкиног окружења и министарства спољних послова очекивали од Русије када су Кијеву понудили споразум о стабилизацији и придруживању? Када су охрабривали украјинску опозицију да се побуни против – ипак изабраног – деспота Јануковича? Када су пучистичку владу – како ипак морамо да назовемо нове господаре у Кијеву – признали без оклевања? Шта су Руси мислили када је амерички сенатор Џон Мекејн у децембру на Тргу независности у Кијеву узвикнуо: „Украјински народе! Ово је твој тренутак! Слободни свет је уз вас! Америка је уз вас!“ И како су се Руси осећали када су боксер Кличко и гасна олигархкиња Тимошенко одмах након државног удара добили позив на предстојећи састанак европских народних партија? Путин не жели да буде партнер Западу. Он ради на свом евроазијском великом царству. Обострано неповерење је безгранично. Уз добре разлоге на обе стране. Али овде почиње један реални конфликт интереса. Украјина, то значи граница. Она се протеже између Истока и Запада, стварајући до сада непремостиви јаз у овој земљи. Свиђа нам се кад нас наш министар спољних послова уверава да у Украјини није реч о „геополитичкој игри шаха“, већ Украјинци треба сами да одлуче о својој будућности. Међутим, Владимир Путин не мисли у категоријама демократског самоопредељења и дигиталне глобализације. Украјина је за њега заштитни зид, који окружује његову тврђаву. Зато овде није реч о почетку новог „хладног рата“. Овде су корени далеко дубљи. Ово је „велика игра“, о којој је говорио и Радјард Киплинг. Велика игра за превласт у централној Азији, коју су у 19. веку водили Велика Британија и Русија. Амерички геостратег Збигњев Бжежински написао је 1989. да Украјина прави разлику између тога да ли је Русија „азијска империјална држава“ која се бави конфликтима у централној Азији или је „моћна империјална држава, која обухвата и Азију и Европу“. Међународно право је овде од другоразредног значаја, као што је то случај и када је реч о америчким нападима дроновима дуж границе Пакистана или израелској окупацији западног Јордана или кинеском произвољном повлачењу граница у Јужном кинеском мору. Када је реч о одбрани сопствених интереса, Русија није једина која је агресивна. Чак и да је Путин „беспрекорни демократа“, што у ствари никада није био, не би могао да се одрекне Крима. Сетимо се само да су управо немачка принцеза, касније позната као Катарина Друга или „Велика“ и њен вољени принц Потемкин заузели Крим, „од сада па заувек“, док се немачко-балтички генерал Едуард Тотлебен захваљивао Александру Другом што је тврђава у Севастопољу годину дана одолевала енглеским нападима током Кримског рата. Можда је Запад сво ово време радио на подели Украјине на западни и источни део. Боље пола Украјине на нашој, него цела на руској страни? У том случају је онда немачка политика далеко мудрија него што то на први поглед изгледа. У сваком случају, свет би добро прошао уколико би се криза завршила отцепљењем Крима. Избор и превод Мирослав Марковић Извор Шпигел/Пешчаник, 04. 03. 2014.