Правда

- Ја сам трагедија једног друштва, а људи воле трагичаре. Знају ко сам био и како сам се понашао, па су ме прогласили легендом. Народ је схватио да нисам фолирант и да сам играо фудбал из љубави, душе, задовољства, а радост игре сам преносио на остале. Била је то еуфорија народа према једном човеку – започиње причу Шекуларац Како легенда може да буде трагичар? - Играо сам у погрешно време, када се за четврто место на табели добијало 40 – так марака. Накнада за „фудбалски рад“ била је минимална. Ја сам за 20 година играо за један стан, а данас просечан клинац добија милионе евра. Нисам могао ни у иностранству да уновчим знање. Јувентус ме је тражио, али ми нису дали Тито и „политички играчи“. Био је потребан неко да забавља народ за ситан новац. Упркос свему могао сам да узмем неку кинту да се обезбедим, али...Схватио сам да ако си поштен – луд си. Али, било па прошло, нисам знао да уновчим знање и ј... га. На крају, умиру и они који имају и они који немају. Човек је богат колико има пријатеља. Хвала Богу ту не оскудевам. Да ли можете да објасните ону Вашу изреку: „Звезда се постаје на терену, а суперзвезда ван њега“? - На фудбалском терену сам тежио да будем атрактиван, најбољи, да задовољим публику. Кад је био повољан резултат увесељавао сам их финтом, протурањем лопте противнику кроз ноге, или „продам“ чувену „штиклу“. Знао сам да се затрчим поред аут линије и онда у пуној брзини укопам у место, а бек који ме је пратио, редовно је одлазио на „пашу“. Дешавало се да лопту примим на центру и финтом пете је оставим на том месту, а онда потрчим ка аут линији, бек ме прати а не зна где му је лопта, и ја се вратим да је поново преузмем, док је бек у „несвести“. Публика је то волела и моје потезе дуго препричавала. Да не би публика схаватила да сам уображен, увесељавао сам је и ван терена. Волео сам да прошетам Кнез Михаиловом, Тргом Републике и да се дружим са навијача, и да их увесељавам. Виде људи да нисам уображена будала, већ циркузант , али искрен, и на терену и ван њега. Дакле, на терену постајеш звезда, ван њега суперзвезда. У томе је цела филозофија.

Уместо брда, јађо - Кад смо играли у Подгорици, један наш Народни херој је пожелео да ме види. Изашао сам пред њега у кломпама, бермудама, а он, кад ме угледао, само је успео да каже: „Виђи виђи, ја мислио брдо од човека, а он јађо“ – присећа се Шекуларац.

Било је много представа којима сте увесељавали публику ван фудбалског терена. Можете ли да се присетите неких од њих, и да ли су приче које круже у народу истините? - Волео сам да будем у центру пажње. Правио сам разне зајебанције, неке приче су истините, мада има и оних које су увеличане. Тачно је да сам чистио ципеле са новчаницом од педесет динара, али је нисам бацао, како то неки знају да кажу, већ сам је враћао назад у џеп. Знао сам и да „подмитим“ полицајца да ми дозволи да са аутомобилом у присуству девојке прођем кроз црвено, да будем даса у њеним очима. Било је и других „зезанција“, али су сви знали да то не радим из задње намере, већ да бих себи и другима улепшао дан. Да ли се слажете да сте у неким ситуацијама претеривали и да нисте успели да направите склад између мајсторства на терену и понашања ван њега? - Да! Живео сам како сам хтео и никога нисам слушао. Али, нисам био фолирант, блефер и све што сам радио потицало је из срца. Мислио сам да сам најпаметнији и то ми се вратило као бумеранг. Данас бих већ тражио и слушао саветника. Јебига младост – лудост.

Можемо ли констатовати да су Вашу фудбалску каријеру обележила два периода? - Добра дијагностика. У периоду од 1955 – 1962. године био сам играчина, а од тог периода почиње неки мој нови живот кога неки називају боемским, мада ја тако не мислим. Почело је све од догађаја у Нишу 1962. године, кад сам ударио судију и био драстично кажњен. Затим сам отишао у војску у Билећу, која ме је упропастила за сва времена. Двогодишње одсуство са фудбалских терена оставило је великог трага на мене. После тога сам почео да идем у кафане, иако не пијем ни пушим, али сам са пријатељима играо карте, шах, лутрију... Добро, у Југославији сте забављали народ и како кажете нисте знали да уновчите неоспоран таленат. Како то да нисте успели ни у иностранству да се домогнете веће своте новца? - Будала једном, будала за цео век! Правио сам велике и неопростиве грешке. Отишао сам у Калсруе за 730 хиљада марака, док ми је Бајерн нудио само 300 хиљада, али дали би ми још више да сам прихватио понуду. Међутим, није то била средина за мене. Хладни људи, хладна атмосфера, нема зајебанције, нема ништа и ја спакујем кофере и вратим се у Београд. Слично се десило и у Колумбији, где сам био најбољи играч, а кад изађем на улицу, или одем у кафану нико да ме погледа, да ме потапше по рамену и каже лепу реч, а ја навикнут на такве ствари, сетим се Београда и опет назад у загрљај свом вољеном граду. Данас кад сам оматорео, схватио сам колика сам био будалетина. Кајем се, али тиме ништа не постижем. Ако ништа друго, имали сте среће са девојкама? - Бије ме глас женскароша зато што су увек поред мене биле згодне даме, али то не значи да сам са сваком спавао. У озбиљним везама био сам дугопругаш, везе су ми трајале по пет година, али признам трчао сам и краће деонице. Жене су бољи другари од мушкараца и лепше изгледају. Брига ме шта ко мисли, гледам своја посла, а они који гледају туђ посао, нека пазе своје жене. Приметили смо Вас у друштву младе и лепушкасте црнке. Може те ли нам открити њен индетитет? - Није то што ти мислиш. То је Сања Алексић, моја најбоља пријатељица. Син јој игра у млађим категоријама у Звезди и тако смо се упознали. Уосталом, боље је поред себе имати пријатеља него непријатеља, јер треба с неким поделити добро изло. Нисте успели да се од фудбала финансијски обезбедите, како данас и од чега живите? - Живим скромно. Примам пензију, а и Звезда ме је помагала док је могла. Јебеш паре, иначе, сад највише уживам у популарности. Највише ме испуњава, кад пођем на „Маракану“ и кад ме људи сретну и питају: „Легендо, где си“, то више волим него да ми неко поклони милион евра. Још кад се сместим у фотељу Звездиног стадиона на којој пише „Драгослав Шекуларац“, онда је задовољство потпуно – закључује друга Звездина звезда. Извор: Правда/Слободан Милошевић