Правда

Ко су заправо припадници “Блеквотера”? Најамници или плаћеници, учесници у оружаним сукобима и активностима везаним за њих, којима је искључиви мотив стицање материјалне користи, ратници за новац, помињу се већ у првим данима писане историје, а можда их је било и раније. Владари су увиђали њихове предности у односу на “домаће” војнике, јер су обично радили оно што домаћи нису желели или могли. Оружане снаге српских краљева у средњем веку у великој мери сачињавали су страни најамници. Они су заправо били Краљева гарда, коју су сами плаћали. У време владавине краља Милутина (1282-1321) у Србији је било највише најамника. Долазили су углавном са запада, из Италије, Немачке и Шпаније, а било је и припадника источних номадских народа: Кумана, Турака, Татара, Алана… Најстарија најамничка “војска”, која и данас постоји, основана је 1506. године. Папина швајцарска гарда састоји се од 110 почасних стражара: четири официра, 23 подофицира, 80 војника, два добошара и једног свештеника. Ниједан не сме бити млађи од 19 и старији од 30 година. Уговор гардисти потписују на две године, а могу га продужавати. Блеквотер, неупоредиво млађа и безброј пута моћнија најамничка војска, основана је у Сједињеним Америчким Државама 1997. године. За десет година од почетка рада, када је била само мала приватна агенција са полигоном за обуку војника-најамника, она се претворила у најмоћнију корпорацију која је Стејт департмент снабдевала људством и пружала разне услуге у ратним и послератним операцијама, а што јој је омогућило склапање веома уносних уговора са државом, вредних више стотина милиона долара. Амерички плаћеници постојали су и пре Блеквотера. Одиграли су значајне улоге у разним деловима света, а умешани су и у рат на подручју бивше СФРЈ. Дик Чејни, познати амерички политичар и у време Џорџа Буша потпредседник владе, добијао је уносне уговоре за услуге плаћеника у сукобима у Југославији током деведесетих година, а посебно на Косову и Метохији 1999. Добро је познат и случај једне фирме америчких пензионисаних виших официра, којој је Клинтонова администрација дала одобрење да обучава хрватске официре за рат против регуларне југословенске војске, стављајући се тако отворено на страну побуњеника. Прсти америчких најамничких агенција могу се приметити у свим деловима света у којима су “угрожени витални интереси САД”, тј. у оним земљама које или имају богате изворе нафте или се налазе на неком значајном стратешком положају. А уколико и нису увек непосредно умешани у нереде и крваве обрачуне у Тунису, Либији, Египту, Чилеу, Сирији, Украјини, Босни и Херцеговини и ко зна још где, више је него извесно да су организатори и контролори “спонтано израженог незадовољства народа” – свршени ђаци америчких плаћеничких агенција. Корпорација Блеквотер настала је по идеји пензионисаног официра Ала Кларка, али се њеним оснивачем сматра Ерик Принс, фанатични римокатолик и “трули” богаташ, који је у Блеквотер уложио око 500 милиона долара. Агенција је најпре покушала да за своје полигоне закупи земљиште у близини Сан Дијега у Калифорнији, али је од тога, после великих протеста локалног становништва, одустала и морала да потражи друго место. Нашла га је у Северној Каролини, у месту Мојок, крај једне мочваре, по чијој је боји воде и названа Блеквотер. Данас је то најпознатија америчка најамничка агенција, која се посебно “прославила” акцијама у Ираку и Авганистану. Због суровог мучења Ирачана и бруталног убијања цивила против припадника агенције вођено је више судских спорова. Досад је неколико пута променила име и данас послује под именом “Академи”. Корпорација је, сем америчких грађана, ангажовала и најамнике из Чилеа, Еквадора, Ел Салвадора, Непала, Хондураса, Панаме, Босне, Перуа и са Филипина, међу којима је било много оних чија су схватања о људским правима прилично неизоштрена. Имала је, рецимо, доста најамника из Чилеа, који су прошли обуку и стицали искуство под режимом Аугуста Пиночеа. То им, међутим, није нимало сметало да се нађу међу припадницима Блеквотера, јер је њен председник Гари Џексон изјавио да су “чилеански командоси велики професионалци и потпуно се уклапају у систем организације”. Животна шанса за корпорацију указала се марта 2003, када је америчка војска ушла у Ирак, настављајући остваривање неоконзервативне идеје о коришћењу америчке војне силе у преправљању света према америчким интересима, а све у име демократије. Блеквотеру, који је неколико година раније имао само обично стрелиште крај мочваре у Северној Каролини, Бушова администрација је поверила истакнуту улогу у рату против “тероризма”. Августа 2003. Блеквотер је склопио уговор од 27,7 милиона долара за обезбеђивање америчке амбасаде у Багдаду и амбасадора Бремера, што је плаћеницима доносило од 300 до 600 долара дневно, знатно више него што су добијали редовни војници САД. Овај уговор подстакао је и друге америчке званичнике у Ираку да потраже заштиту најамника. Посао је процветао. Пристизало је све више плаћеника. И сви су били налик један другом. Снагатори, увек са наочарима за сунце, без обзира на доба дана, обучени у исте униформе, пуштали су браду, имали скоро исте фризуре, носили јакне и мајице са знаком Блеквотера – медвеђом шапом. Неки су личили на праве карикатуре професионалних рвача. А сви су панично реаговали на покушаје да их неко фотографише, плашећи се да би снимак могао да стигне и до Ал Џазире. По уговору из 2003. Блеквотер је добио 320 милиона долара, а 2004. године корпорација је склопила уговор од милијарду и 600 милиона долара. Најамници су често радили исто што и редовни војници: возили камионе, превозили рубље и разну опрему, али су највише били ангажовани у безбедносним операцијама, испитивали заробљенике, чували високе окупационе званичнике, међу њима и неке генерале војске САД. Дешавало се чак и да су преузимали команду над америчким војницима и другим интернационалцима. Познато је исто тако да су заробљене “терористе” превозили у Гвантанамо или друге затворе изван САД, где су они остајали годинама без подизања оптужнице, а били су изложени најсуровијим мучењима. Што, изгледа, никога није много узбуђивало, јер је један од инструктора овако говорио најамницима које је обучавао: ”Уколико с времена на време не угрозите њихова људска права, вероватно не радите (добро) свој посао”. Стејт департмент објавио је да шаље војску у Ирак да: 1) да спречи диктатора Садама да произведе и употреби атомску бомбу, и 2) да Ирачанима подари демократију. Од бомбе, како се испоставило, није било ни трага, а покушај даривања демократије претворио се у непоштедни грађански рат сунита и шиита, који и данас траје. У Ираку су од 2003. до 2005. погинула 1.564 америчка војника и непознат број плаћеника, док о најмногобројним жртвама, Ирачанима, нема никаквих података. Шеснаестог септембра 2007, Блеквотерови најамници, иако нису били угрожени ни на који начин, отворили су ватру на аутомобилисте на багдадском тргу Нисур и убили 17 ненаоружаних цивила, међу њима и жене и децу. Ова “Багдадска крвава недеља” била је предмет истраге и у америчком Конгресу, али за њу нико није био ни оптужен. Корпорација је користила свако јачање ратних и терористичких дејстава да повећа обим свог пословања и, разуме се, приход. Блеквотер је 2006. године имао 23.000 најамника у девет земаља широм света, а његова база података садржала је још 21.000 имена на која је могао да рачуна у сваком тренутку. Међу конгресменима владало је мишљење да би Блеквотер према својој војној моћи био у стању да свргне многе владе у свету. Док су се његове вође непрестано заклињале у свој амерички патриотизам, било је очигледно да настоје да Блеквотер постане самостална армија, која би у зонама ратних сукоба могла да дејствује уместо снага НАТО или Уједињених нација. Нагли раст безбедносних агенција настао је после 11. септембра 2001. и рушења њујоршких кула близнакиња. Страх од Осаме Бин Ладена и тероризма уопште подстицао је све већа улагања у Блеквотер и њему сличне агенције. Број најамника непрестано је растао. Пентагон је процењивао да их је у Ираку око 30.000, али их је, по неким изворима, било и 100.000, готово колико и редовних америчких војника. Знаничних података, међутим, нема. Амбасадор Мајкл Ретнер, који је дошао после Бремера, изјавио је у Сенату да нема другог начина за нормалан рад амбасаде у Багдаду сем склапања уговора са приватним безбедносним агенцијама. Од 2005. до 2007. најамници Блоквотера у Ираку учествовали су у 195 оружаних окршаја, од којих су у 163 случаја први отварали ватру, најчешће на возила која се нису одмах зауставила на њихов захтев. Исте године (2007) Стејт департмент је испитивао наводе да је Блеквотер шверцовао оружје у Ирак, али оптужница није подигнута. Америчком конгресу нису били доступни ни подаци о финансијском пословању корпорације. Приликом једног претреса у Конгресу, тадашњи председник Блеквотера Ерик Принс, одбио је да достави документацију речима: “Ми смо приватна корпорација, и ту је основна реч – приватна!” Протестовао је и што су неки конгресмени припаднике агенције називали најамницима. “Они су лојални Америци!”, узвикнуо је патетично. Уз војне и полицијске интервенције, Блеквотер зарађује милионе и милионе долара и својом авијацијом, морнарицом и другим активностима. Тако је, рецимо, чувао учеснике Олимпијских игара у Атини 2004, одржавао ред у поплављеном Њу Орлеансу августа 2005, обезбеђивао границу са Мексиком и ратовао са кријумчарима наркотика… Према уговору са Пентагоном и Одељењем народне одбране, Блеквотер данас производи и тешко оклопно оружје за потребе војске. У том послу није сам, има још учесника, али је зарада, у сваком случају, огромна. У Јапану његови најамници чувају антиракетни систем одбране, који је, иначе поставила америчка војска… На Тајвану је требало да чува председника (план није остварен), што се догодило и приликом председничке кампање Беназир Буто, која није успела да најми Блеквотерове чуваре, те је приликом кампање 2007. и убијена. Августа 2012. корпорација је пристала да плати 7,5 милиона долара за разне оптужбе. Већина оптужби, међутим, одбачена је у јануару 2013. пошто је саопштено да је агенција радила по налозима Стејт департмента. Некадашњи “Блеквотер” постао је “ Академи”. “Неопевани јунаци из рата против тероризма”, како их је назвао оснивач корпорације Ерик Принс, делују данас под другим именом. А њихови резултати могу се пратити на разним деловима. Што се њега лично тиче, Принс је још 2010. продао своје учешће у компанији и сада проводи време, како се може сазнати из његове књиге “Цивилни ратници”, делом у својој кући у Вирџинији, делом у Абу Дабију, где се бави различитим пословним подухватима. Извор: Интермагазин.рс