Правда

Последње две године од када се иселио из зграде на Андрићевом венцу, после осам година владавине, бивши председник Србије, више пута је тврдио да нешто никад, никад неће урадити, да би, у неким случајевима, то обећање одмах прекршио. Увек је имао пригодно објашњење зашто је то морао да уради. Никада то није чинио због себе, увек због виших интереса. Кад, упркос томе, не успе да оствари тај виши циљ, умео је и да нађе конкретног кривца, а најчешће је то био Ивица Дачић. Лидеру социјалиста Тадић је ту улогу доделио, када није успео да с Дачићем направи владу у којој би он (Тадић) био премијер. Дачић је од свог дотадашњег коалиционог партнера и друга с кошаркашког терена, добио лекцију о томе како треба да се понаша моралан човек. Без лекција нису прошли ни они који су се сетили да је Тадић, у ноћи кад је изгубио изборе, рекао:„Ја, сасвим сигурно, нећу бити премијер.” Кад није успео да постане премијер, то се одмах рефлектовало и на његове изгледе да задржи председничку функцију у Демократској странци, али је он обећао: „Никада није лако добити подршку ДС-а. И баш зато се никад нећу предати, јер онај ко жели да води ову странку, мора да ме победи.” Направио је и изборни штаб који је озбиљно схватио посао. Тадић се врло брзо договорио са својим противкандидатом Драганом Ђиласом и одустао од кандидатуре у замену за место почасног председника. Онима који су били у његовом изборном штабу ни мало није било лако, али, боже мој. Покушао је Тадић да сруши Ђиласа са места председника, али је на седници Главног одбора остао у мањини, али је изјавио да неће напустити странку: „Остајем у борби за мисију ДС-а док год могу на било који начин да допринесем њеном остварењу.” Само који дан касније Тадић је напустио ДС због неслагања са политиком актуелног руководства. Било је то усред предизборне кампање за ванредне парламентарне изборе. Многобројни аналитичари рекли су да се тако нешто не ради пред изборе, а било је и оних који су то осудили не тако бираним речима. Иако је очекивао, како је изјављивао, двоцифрену подршку грађана, Тадићева странка једва је прешла цензус и то, пре свега, захваљујући коалицији са Ненадом Чанком. Ивица Дачић је са својим коалиционим партнерима добио исти број посланичких мандата, као и пре две године. Одличан успех, с обзиром на све околности. Одличан резултат није довољан да би био неопходан за формирање владе, јер су напредњаци Александра Вучића освојили скоро двотрећинску већину. Дачић је одмах схватио ситуацију, па је на сва питања о уласку у владу одговарао да то зависи од Вучића, кога нико не може да условљава, јер му нико није потребан. Вучићеву изјаву да неће да влада сам и да ће позвати све, осим ДС-а, на разговор и евентуално учешће у влади, Тадић је дочекао принципијелним ставом да он неће у владу ако тамо буде Дачић. Много речи је Тадић потрошио да објасни каква је Дачић штеточина. Али сада, ко га подсети да је, захваљујући Дачићу, четири године имао такорећи сву власт, одмах му објасни да је Дачићево учешће у влади било корисно, због постизања историјског националног договора о стратешкој оријентацији Србије према чланству у ЕУ. Тадић овако објашњава зашто је Дачић сада непотребан: „Данас СПС ничим не може допринети преговарачком процесу којим се остварује тај циљ.” Али, каже Тадић, национални и стратешки циљеви НДС-а и СНС-а се не разликују. Зато је Тадић спреман да разговара и договори се са Вучићем, који је, без помоћи Ненада Чанка, успео да освоји 158 посланичких места, али под условом да ту не буде Дачић. Хоће ли Тадић одржати ову последњу дату реч, видећемо за који дан. Што се тиче Тадићеве недоследности, Владимир Вулетић, социолог, каже да је недоследност опште место у понашању политичара. Вулетић каже да они то објашњавају променом околности и прилагођавањем свог размишљања датим околностима, ако хоћете да останете у игри. Вулетић наводи и да се недоследност у нашој политици не кажњава, па наши политичари немају проблем кад неопрезно дају изјаве. Ђорђе Вукадиновић из Нове српске политичке мисли да Тадић и, како каже, његова групација, имају проблем са политичким идентитетом и наглашава: „Могло би се рећи да је зато срљао из грешке у грешку, након губитка места председника Србије, па председника ДС-а, у разним смеровима. Ипак, он је успео у општем помору опозиције да преживи уз помоћ Ненада Чанка, али мислим да његов проблем политичког оријентисања између своје старе странке и Вучића остаје.” Вукадиновић закључује: „Тадић лично неће улазити у владу са Дачићем, а шта ће бити са његовом странком, видећемо. То неће нарочито допринети његовом имиџу и принципијелности. Није њему проблем Ивица Дачић, њему је проблем да ли да уђе у тешњи дил са Вучићем и да ту нестане или да покуша да прави самосталну политичку причу другачију од Ђиласа и ДС-а, а ту му је маневарски простор врло сужен. И са Дачићем и без Дачића, он има проблем да се оријентише и да се позиционира на препознатљив начин. Тај проблем ће му остати, ушао или не ушао у владу.” Извор: Политика