Правда

Једини је који је о првом хрватском председнику написао ненадмашну студију, објављену 1999. године, а сада у другом издању "Туђман: Анатомија непросвијећеног апсолутизма" луцидно доказао да је у Хрватској 15 година после смрти Туђман још живљи. Један од критичара је приметио да је Туђмана још за живота сахранио, да би у другом издању "Туђман и послије Туђмана" обзнанио узнемирујуће чињенице о његовој отпорности на смрт. По оценама критичара написали сте најбољу студију о првом хрватском председнику Фрањи Туђману. - Не знам баш да ли је ово што сам написао најбоље што је написано. Тачније је рећи да је то један од ретких, или чак једини озбиљнији текст на ову тему. Право је, дакле, питање зашто је мало текстова о Туђмановој присутности данас. Мало је текстова зато што је Туђманова оставштина још актуелна и жива, па се многи боје да о томе проговоре, јер то може утицати на њихове каријере и егзистенције. Страшно је сазнање да ће Туђман у хрватском политичком памћењу живети вечно само зато што је скинуо с дневног реда српско питање? - Да, то јесте страшно сазнање. Али од тога се већина брани тако што се прави да се то није догодило, а поготово да они немају с тим везе, иако, то је централна теза моје књиге, с тим има везе много шири круг људи и поготово опозицијских политичара из деведесетих година него што се обично мисли. На просторима Хрватске и Србије сведоци смо упорних покушаја ревизије Другог светског рата. У чему видите сличности и разлике у покушајима рехабилитације четника и усташа? - Нема ту разлике вредне спомена. Различите су само финесе. У Хрватској усташе нису службено рехабилитоване у смислу некаквог закона или парламентарне декларације, као што се догодило с четницима у Србији. Али, зато добијају пензије, а у Србији четници не добијају, тако да су се властодршци у Хрватској и Србији нехотице наругали и себи и њима. Пригрлили су сваки своје злочинце, али ти би злочинци били најсрећнији да имају двојно држављанство па да део привилегија уживају у својој држави, а део у мрској Србији, односно Хрватској. И судски сте прогањани што сте били међу малобројнима који су се јавно супротставили идеји Фрање Туђмана да помири партизане и усташе, тако што би им кости измиксао у Јасеновцу. - То је суђење из данашње перспективе посебно занимљиво. Виктор Иванчић и ја смо добили тај судски процес, јер нас је суд ослободио оптужнице да смо увредили председника Туђмана. Дакле, и за Туђмановог живота могло се некажњено рогоборити против њега, јасно ако сте то хтели. Апсурд гледамо данас, скоро 15 година после Туђманове смрти, јер је оних који то хоће једнако мало као и у време када смо ми то радили. Као врстан политички аналитичар готово дневно сецирате политичку сцену у Хрватској. Како бисте је оценили данас? - Данашњу Хрватску доживљавам, најкраће речено, као неуспешну државу. Тиме сам се шире бавио у књизи, а овде ћу споменути само две ствари. Пре свега она је економски инфериорна социјалистичкој Југославији, јер су комунисти имали такву страст за привредним развојем да се ништа што данас гледамо не може с тим мерити. Исто вреди, упркос (наводним) забранама, и за културну продукцију, која је онда била и квантитативно и квалитативно изнад данашње. Што се политике тиче, она је данас у Хрватској пала још ниже. Није у стању створити никакву нову вредност, него се врти у затвореном кругу национализма, који се рециклира једном у тврђем, дуги пут у мекшем облику, али увек остаје. То се није променило набоље ни с уласком Хрватске у Европску унију, напротив у неким деликатним питањима (однос према Србима и посебно према ћирилици) ситуација је сада гора. На политичка збивања у Хрватској прилично утичу и двојица затвореника, Бранимир Главаш и Радимир Чачић. Могу ли они по изласку из затвора постати озбиљна алтернатива на политичкој сцени? - Могу, с тим да се ово, нажалост, пре односи на Главаша. Ипак је он ратни злочинац, што је у категоризацији разних облика криминала на првом месту, колико год се то данас жалосно заборављало. Главаш је из затвора у Мостару покренуо нову групацију десних странака, која је себе уобичајено претенциозно и глупо назвала Савез за Хрватску, као да Хрватска већ не постоји, па се за њу треба поново борити. Тај Савез појавиће се на изборима као директни конкурент ХЏ-у, којем може одгристи неколико процената гласова, због чега Карамаркова странка готово сигурно неће моћи да победи. Додуше, баш због тога могућа је и коалиција Карамарко-Главаш. Бавили сте се и међусобним тужбама за геноцид Хрватске и Србије у Хагу. Како видите ту представу? - Да, збиља је реч о представи, и то крајње лошој представи. Имали смо на простору бивше Југославије страшан рат, или страшне ратове, али као да то није било довољно, него те ратове сада желе направити још страшнијим овим двоструким тужбама за геноцид. Геноцида није било, то се чак признаје у трезвенијим проценама и са српске и са хрватске стране, али су тужбе ипак подигнуте. Оне су у функцији обостране тезе због које се и распала Југославија. А то је да Хрвати и Срби, Срби и Хрвати, не могу живети заједно. После овог суђења то ће стварно бити пуно теже него пре њега. Извор: Вести онлајн