Правда

„Наш мајор каже да су они (Руси), по свим правилима војне науке давно требали да капитулирају. На један њихов топ дође наших пет, на једног њиховог војника дође наших десет. А да им видиш оружје! Вероватно су наше деде које су јуришале на Бастиљу имале боље оружје. Немају муниције. Свако јутро жене и деца излазе на бојно поље и скупљају у џакове топовска зрна и муницију. Ми почињемо да пуцамо. Да! Немој се чудити што пуцамо на жене и децу, јер та муниција коју скупљају је намењена нама! А они не беже, жене пљују на нашу страну а деца нам се плазе. Немају шта да једу. Гледамо како мале комаде хлеба деле на петорицу. Одакле им снага да се боре? На сваки наш јуриш они одговарају контра јуришем и присиљавају нас да се вратимо у утврђења. Морисе, немој се смејати нашим војницима, они нису плашљиви, али када је Русу у руци пушка са бајонетом и дрвету бих посаветовао да му се склони са пута. Ја драги Морисе више не верујем мајору, чини ми се да се овај рат никада неће завршити. Јуче пред мрак смо четврти пут ишли на јуриш и четврти пут одступили. Руски морнари (већ сам ти писао о томе сишли су са бродова и сада бране утврђења) појурили су за нама. Испред свих је јурио један мали чврсти морнар, са црним брковима и минђушом у једном увету. Двојицу наших је оборио, једног бајонетом а другог кундаком и кренуо на трећег када га је шрапнел погодио, рука му је одлетела а крв шикнула из ране као водоскок. Направио је још неколико корака и пао баш испред нашег рова. Увукли смо га код нас и како-тако превезали му ране и оставили у земуници. Још је дисао: ”Ако не умре до јутра, послаћемо га у болницу, рекао је поднаредник, сада је касно да га носимо.” Ноћу сам се изненада пробудио, као да ме је неко гурнуо у сну. Дуго сам непомично лежао и нисам могао да заспим. Изненада сам у углу зачуо шушкање. Упалио сам шибицу и нећеш веровати рањени руски морнар је допузао до бурета са барутом и у руци која му је остала држао кресиво и кремен. Блед као платно, са стиснутим зубима покушавао је последњим силама једном руком да изазове искру. Мало је фалило да сви ми заједно са њим одлетимо у ваздух. Скочио сам, ишчупао му из руку кремен и почео да вичем неприродним гласом. Зашто сам викао, када је опасност прошла? Веруј ми Морисе, први пут за време рата сам се уплашио. Ако се рањени искрварени морнар без једне руке не предаје већ покушава да себе и противника дигне у ваздух – онда треба прекинути рат. Против таквих људи је узалудно борити се.” Извор: Политкус.ру, Србин.инфо