Правда

Упитан како види позицију Москве у односу на дешавања у Украјини, Драшковић одговара: Мислим да је изузетно важно, када је Москва у питању, одржавати најбоље везе са водећом државом у ЕУ. Ту мислим на Немачку која се у овој кризи држи прилично уздржано, у смислу да се није залетела и придружила анти-руској хајци. Такође, гласови разума и делања у овом визионарском смислу (Украјина као спона између ЕУ и Евроазије) све су снажнији и у Аустрији и у Француској и у Италији. Мислим да је на одређени начин сада кључ у рукама Москве. Русија је држава са вишевековном државном традицијом. Увек је Русија имала изузетну државну политику, спољну политику, без обзира на систем који је владао. Стратешки циљ Русије мора бити дефинисан. Ми данас на примеру Украјине видимо, а с обзиром на разна мешања са стране, да је стратешки интерес оних који желе економски, политички ослабљену Русију управо тај да се посеје семе зла и непријатељства између Украјинаца и Руса. Зато мислим да стратегија Москве не сме да буде ослоњена само на руско становништво у Украјини и оне који говоре руским језиком, већ на све становнике Украјине, на све Украјинце. На састанку у Женеви су Русија, ЕУ, САД и Украјина током ускршњих празника усвојиле изјаву која се односи на конкретне кораке у погледу смањења напетости у Украјини. Нешто раније је, у смислу решења, било помена могуће федерализације државе. Како Ви коментаришете ову могућност ? Никакви су аргументи против федерализације. Тим пре што Русија и не инсистира на термину федерализам, а и оно што се тражи у Украјини је знатно испод већ постојећих европских стандарда у неким земљама ЕУ. А шта тек рећи на ниво децентрализације у водећој земљи света, у САД? Они су унија држава, па нешто не видим да то прети распадом, већ је управо у томе можда и снага те државе. Хоћу да кажем, да ће догађаји сами од себе, под условом да не буде просипања крви радити у корист овог пројекта простора слободне трговине од Лисабона до Владивостока, где би опет Украјина као спона између ЕУ и Евроазије. Званични став Србије је током свих дешавања прилично уздржан, готово неутралан. Како Ви посматрате догађаје у Украјини? Право да вам кажем, ја не могу никако неутрално и незаинетересовано да се поставим у односу на оно што се дешава у Украјини. Са страхом пратим збивања. Ми смо дошли на Балкан управо са тих предела око Дона, Дњепра, око Волге… То је наша прапостојбина. Историјски смо се каснијих векова и враћали са Балкана бежећи испред Турака. У великим колонама враћали тамо одакле смо и дошли… Ми смо својим пореклом, својом културом, религијом дубоко повезани са руским и украјинским народом. Никако не могу бити неутралан и морам да стрепим и да размишљам шта је учинити да се не покрене велико зло и сукоб између та два нама најближа словенска народа. Мислим да став политичке хибернације није неутралност. Када већ помињемо неутралност, званична политика Србије је војна неутралност. Да ли мислите да је овај концепт одржив у околностима када се можда управо пред нашим очима мења постојећи однос снага на међународној сцени? Званична политика је војна неутралност, а истовремено и европске интеграције које немају алтернативу. Присталица сам евроатлантских интеграција Србије и у мањини сам. Не можете у име европских интеграција заговарати политику да су вам Немачка, Француска, Италија, да не набрајам даље, савезнице и пријатељи у ЕУ, а истовремено заговарајући политику одбојности према НАТО алијанси тврдити да су исте државе наши непријатељи. И бело и црно истовремено. То је као политика „дрвеног гвожђа“. Са друге стране, свуда око нас је Европа, свуда око нас је НАТО и сада се поставља питање да ли је, у овоме свету где веома често сила креира право, паметно водити политику неутралности према НАТО савезу, када ће можда сутра одлучујућа реч НАТО-а бити при решавању судбине БиХ. Када сутра на дневном реду могу да се нађу и нека прекрајања мапе Балкана. Све су гласнији захтеви за стварање етничке велике Албаније итд. Мислим да није паметно водити политику да будете „на менију“, а не за столом. Јер ће НАТО и ту водити одлучујућу улогу. А како би онда Русија посматрала Србију, свог традиционалног савезника на Балкану? Да ли би се придруживање Србије НАТО-у могло у Москви тумачити као издаја? У НАТО-у важи принцип консензуса. Мислим да је у нашем државном интересу да будемо за столом, да не може ништа у овом региону да буде одлучено противно нашим државним интересима, јер ми ћемо бити у позицији да ставимо вето и да кажемо- не може, уколико то не одговара државним интересима Србије. Мислим да чланство Србије у НАТО било и у статешком интересу Русије, зато што и Русији одговара да у НАТО алијанси има државу која има право вета, која неће пристати, која ће рећи не сваком пројекту који би био уперен против државних интереса не само Србије, већ и државних интереса Русије. У време када се о томе ћутало, многи су о ситуацији на КиМ сазнавали заправо из Ваше књиге „Руски конзул“. Ипак, у последње време, Ви као да дајете прагматичније изјаве у вези са позицијом коју би држава Србија требало да заузме у вези са будућношћу Косова. Да ли сам у праву и ако да, шта Вас наводи на такве ставове? Србија није Русија. Србија није Америка. Србија нема моћ да успоставља правне норме. Но, чак и када би Србија била Русија, односно да је Русија на месту Србије, тешко да би се упустила у војну акцију на Косову, где је више од 90% становништва против живота у оквиру српске државе. Не верујем да би Крим био враћен у састав Руске Федерације да није било одлучујуће чињенице да је већина становника Крима била за враћање у састав РФ. Нажалост, ми сада имамо само један рационалан избор да максимално чувамо остатак српског народа на Косову, наше религијско и историјско наслеђе. У томе је у суштина Бриселског споразума. Извор: Глас Русије