Правда

Становништво Београда је у првим данима рата било изложено бесомучном артиљеријском бомбардовању са река и околних узвишица. Никада до тада Београд није бомбардован на тај начин. Домети оружја и учешће ратних бродова учинили су да овај рат за становнике Београда буде много другачији од претходних сукоба. Велику опасност представљали су монитори, оклопни аустроугарски ратни бродови, које су Београђани тада први пут видели. Ако бисмо покушали да објаснимо шта је то монитор, онда је најбоље да се вратимо у тадашњи период и да цитирамо бројне грађане престонице који су ове бродове описивали као „аждаје које крстаре Савом и Дунавом и без милости руше варош" - каже за документарни филм „Србија у Великом" рату потпуковник Иван Мијатовић, директор Војног музеја у Београду. Те челичне лађе стварале су огромне проблеме српским снагама. Српка војска није имала адекватно наоружање да би уништила оклоп монитора. Српски војници су ратне бродове гађали топовима великог калибра. Аустроугарски монитори имали су оклоп дебљине неколико десетина милиметара, што за данашње прилике није несавладива препрека, али за ондашње време то је био изузетно добар оклопни речни брод и врло моћно оружје аустроугарске монархије. Српска војска тада не само да није имала адекватно оружје којим би се супроставила паљби са монитора, него није имала ни речну флотилу. Нису имали ниједан брод који би кренуо у противнапад и елиминисао непријатељске положаје. А тих дана су са Бежанијске косе, из Земуна, из Борче на Београд падале бројне гранате. Највише су страдали Дорћол и Савамала. Према исказима савременика, Београд је тада пружао тужну слику. Већ средином августа, на потезу од Кнез Михаилове улице до Славије, није било куће која није страдала. Теразије су, пишу савременици, биле прокопане од бројних граната. Тада је гранатиран Народни музеј. Српска култура и наслеђе претходних династија чувано у музеју, делимично је уништено - каже Душица Бојић из Историјског музеја Србије. Тада је бомбардован двор, хотел „Москва", хотел „Српска круна", уништене су бројне куће и у тим кућама и на згариштима страдао је велики број цивила. Београд, не само да је био град који је први бомбардован у великом сукобу који ће ускоро започети, већ је и један од градова који је највише страдао у том рату - оцењује професорка Филозофског факултета Мира Радојевић. Гађани су бројни цивилни објекти, гађан је Београдски универзитет који је аустроугарска полиција означила као стециште југословенске пропаганде и непријатељске делатности. Савременици бележе да су тих дана гађане поворке људи који су одлазили на сахрану, да се на мети аустроугарске артиљерије нашла и колона менталних болесника који су свакодневно излазили у шетњу да набаве храну и воду. О том времену сведоче и сећања припадника америчке војне мисије која је тада боравила у Београду. Сви су били ужаснути и згрожени када је аустроугарска војска 20. августа 1914. године бомбардовала болницу на Врачару, иако је на болници видно била истакнута застава са црвеним крстом. Гранате су погодиле електричну централу и водовод, тако да је град остао без струје и воде. Београђани су спас од ужаса и страдања тражили у подрумима и разним склоништима. Скривали су се тада и у лагумима Ташмајдана. Савременици бележе да су пећине и мемљиви ходници Ташмајдана били препуни народа и да су се у пећину, како кажу, као у Нојев ковчег, уносиле сламњаче, душеци, јоргани, јастуци, храна и вода за неколико дана. Многи су тада напустили Београд и отишли у унутрашњост где су боравили три до четири месеца, док се Београд није поново ослободио и док страхоте рата, бар приверемно, нису напустиле овај град. У месецима који су уследили стигла је савезничка помоћ у наоружању тако да је српска војска била у стању да одговори на напад аустроугарских монитора. Од Француза, Енглеза и Руса добили смо топове великог калибра и торпеда, односно торпедне цеви из којих су се лансирала торпеда за борбу против речних бродова - наводи потпуковник Иван Мијатовић, директор Војног музеја. Тако су крајем 1914. године аустроугарски речни бродови отерани из близине Београда. На град су сада могли да дејствују само издалека. Захваљујући руским минерима који су направили заграде на Сави и Дунаву, српски војници крајем 1914. године успели су да остваре и велики успех, да челичну аждају униште и заувек је пошаљу на дно Саве и Дунава. Тада је потопљен први аустроугарски монитор. Извор: РТС