Правда

Међутим, нису све психопате насилне. Неки су „само“ манипулативни, неискрени и неспособни за дубље емоције и зато се тешко уклапају у друштво. Није непознаница да психопате другачије реагују на стимулансе из окружења, а протеклих година се научници баве тезом да се разлог за то крије у њиховим мозговима. Једно истраживање из 2003. је то и потврдило. Наиме, тада се показало да када „нормални“ људи лажу, скенер њиховог мозга приказује појачану активност у чеоном режњу мозга, док то није случај са психопатама. Такође, 2006. спроведено је истраживање које је показало да психопате не саосећају с другим људима, нити могу да разумеју, осете и адекватно реагују на туђу несрећу. Научници сматрају да психопате не региструју туђе знаке узнемирености. Тачније, када су им показали фотографије лица узнемирених људи, у деловима мозга за прераду слика и регистровање израза лица, није било додатне неуронске активности. Чак су више реаговали на неутралне изразе лица. Узевши све то у обзир истраживачи су закључили да су код психопата неуролошки „путеви“ који служе за анализу знакова о несрећи, болу, непријатности, страху или неком другом негативном стању код других људи или потпуно нефункционални или „раде“ на сасвим другачији начин од оних код нормалних људи. Ипак, реч је о само делимичним сазнањима о којима је истраживач др Никола Греј својевремено изјавио: „Још увек нам треба много времена да схватимо шта ћемо са свим тим информацијама“. Ђавоља секвенца Двојица математичара, М. В. Симкин и В. П. Ројчовдури са Универзитета Калифорнија, потврдили су да је узорак убистава које почине серијске убице у складу са Канторовом функцијом, односно строгом математичком формулом, популарно названом „ђавоље степенице“. Утврдили су да се серијске убице држе одређеног ритма на који утиче рад неурона у мозгу. Тзв. „ђавоље степенице“ или Канторова функција пример је континуиране функције, али не у потпуности, јер је прекидају одређене неправилности. У случају серијских убица то су дужи временски периоди, прекинути краћим раздобљима са много жртава. Истраживање су спровели на руским серијским убицама. Мождане ћелије серијских убица сличне су као код људи који пате од епилептичних напада, а претерана неуронска активност тера их на напад. Убице најчешће нападају након већ почињеног убиства, а истраживачи верују да је узрок тога навала неуронских импулса након тог чина. Што је период затишја дужи, то се вероватноћа напада смањује. И код епилептичног и психотичног напада јавља се симултана активност великог броја неурона у мозгу, а стручњаци верују да таква активност на сличан начин „тера“ серијске убице да понове своје (не)дело. Руски серијски убица Андреј Чикатило убио је укупно 53 људи од 1978. до 1990. године. Најкраћи период између два убиства био је три дана, а најдужи 986 дана. Такви неправилни, дужи интервали без убистава, прекинути су кратким раздобљем са великим бројем убистава што одговара формули „ђавољих степеница“. Слично су се понашали и Џек Трбосек и Питер Сатклиф, убица из Јоркшира. Убиство на убицу делује као седатив, па он убије тек након што неуронска активност досегне врхунац, као и док припреми план за ново убиство, тврде научници. Извор: Индекс, Дневно