БЕОГРАД - Имовинске карте чланова нове владе откривају да су премијер Александар Вучић, потпредседник Расим Љајић и министри Никола Селаковић и Јадранка Јоксимовић пука сиротиња. Немају ништа – ни станове, ни кола, ни уштеђевину, бар не на своје име. У односу на њих Велимир Илић, Александар Антић, Братислав Гашић и Вања Удовичић су прави богаташи јер поседују станове, куће, винограде, пашњаке, аутомобиле, готовину… Остали чланови Вучићевог кабинета су негде између, најчешће имају само станове, а ређе и аутомобиле старије генерације и понеки депозит у банци.
То је оно што откривају њихови последњи извештаји поднети Агенцији за борбу против корупције. Да ли ће просек ове, на први поглед имовински скромне владе, поправити експерти, који последњих година нису били ни на каквим јавним функцијама па их и нема у овој евиденцији? Нови министри Кори Удовички, Душан Вујовић, Снежана Богосављевић-Бошковић и Срђан Вербић нису желели или нису стигли „Политици” да открију бар део свог имовног стања, али ће га уредно пријавити Агенцији у законском року од 30 дана од ступања на функцију. Иако се чини да је ова пракса већ устаљена треба подсетити да јавност у Србији тек четири последње године има могућност да види шта поседују државни челници. И то из чак три владе: Мирка Цветковића, Ивице Дачића и Александра Вучића. Истина, ове податке никада не треба узети здраво за готово јер увек треба имати у виду да се пријављује и имовина такозваних повезаних лица (супружника, деце, родитеља), али она није доступна јавности.
Тако се на пример из Вучићеве имовинске карте може видети да је он до краја прошле године имао стан од 117 квадрата, али га у последњем извештају поднетом 30. јануара нема, па се претпоставља да га је оставио бившој супрузи и деци.
Тиме би он (под условом да вредност његовог винског подрума у очевој кући није много велика) могао да стекне статус најсиромашнијег премијера од 5. октобра. Чак и Војислав Коштуница, који важи за једног од најскромнијих политичара у Србији и који поседује исту имовину као пре 15 година, има више – стан у центру Београда, викендица у Белановици и „југо”. Вучићев претходник Ивица Дачић је са супругом сувласник стана од 119 квадрата, нема аутомобил, али има уштеђевину. Треба напоменути да се у имовинским картама политичара може видети да ли имају новац у банци, али не и колико. Податак о износу доступан је само Агенцији за борбу против корупције. Уштеђевину је пријавио и Мирко Цветковић, министар финансија, а потом премијер од 2008. до 2012. године. У првом извештају доступном јавности од 2010. године пријавио је акције „Це табака” у вредности од 730 евра, али их се брзо ослободио. На његово име уписана су два стана укупне површине око 119 квадрата и аутомобил „волво”. Породична кућа од 150 квадрата у Земуну, у којој иначе живи, власништво је његове супруге. Зоран Живковић, који је наследио владу убијеног Зорана Ђинђића, десет година је пливао само у пословним водама да би се недавно опет вратио политици. За то време бавио се виноградарством и увозом вина. Као премијер 2003. године причао је да је политичку каријеру деведесетих почео са „ситроеном бе-икс”, а да је у том тренутку имао два аутомобила „фолксваген бубу” његовог оца, стару 33 године, „ситроен ДС”, који је 1974. годиште, и део куће у Нишу. Зоран Ђинђић, први српски премијер после 5. октобра, изнео је на једној конференцији за новинаре тек што је изабран на чело владе да има стан од 140 квадрата у центру Београда, супруга му је такође имала стан од 70 квадрата. Имао је тада уштеђевину у банци од 132.000 марака, а у Поштанској штедионици у Франкфурту 2.000 марака.
За увид у имовинско стање чланова Коштуничине владе, Ђинђићеве и оних од пре 5. октобра морамо се ослонити на њихове изјаве, то јест оно што су сами желели да кажу. Чак иако је од 2005. године постојала обавеза да подносе извештаје о имовини тадашњем Републичком одбору за решавање о сукобу интереса, њихови имовински картони су држани далеко од очију јавности. Закон је тако прописивао.
Исти они који су доносили ове законе и на које се ти закони односе кривци су и што је борба за то да данас свако може кликом на тастатури да провери шта поседује онај за кога је гласао, трајала толико дуго. У октобру 1994. године Зоран Ђинђић је као први значајнији политичар у Србији јавно рекао шта има од покретне и некретне имовине, представљајући истовремено Предлог закона о пријављивању имовине функционера. Небојша Човић тада је подсетио да је он сам још 1991. године предложио да се уведе пракса пописа имовине људи који се баве политиком. Ипак, први закон је донела прва Коштуничина влада много година касније, 2004, а у међувремену су се ређале афере у вези са имовином политичара који су по правилу с функција одлазили богатији или су налазили добра радна места. Колико је уносно место у влади можда најбоље описује једна изјава Зорана Ђинђића да је то добра инвестиција попут Манчестер јунајтеда, у којем непознати играчи плаћају јер ће после бити познати, а министри из економског дела влада моћи ће касније да раде у светским компанијама. Или, како каже економиста Мирослав Прокопијевић, политика је очигледно најисплативији бизнис у овој земљи јер не би била толика гужва око избора и касније прављења коалиција. – За оне који су били инсајдери, а ја сам некада био у ДС-у, јасно је да боравак у политици, а не само на власти, служи између осталог и за лично богаћење. Погледајте, рецимо, некадашњих 18 лидера ДОС-а, шта су били деведесетих година, а какво им је имовинско стање било касније и данас – указује Прокопијевић.
Приближавање западним стандардима у овој области трајаће дуго јер је тај процес и у западној и северној Европи и северној Америци трајао деценијама да би се дошло до ситуације где, наравно, има незаконитог богаћења уз власт и на власти, али где су размере тога знатно мање.
– Ако министар има плату од 1.000 евра морате претпоставити да би на приватном тржишту, ако је иоле способан, могао да зарађује више (неки наравно не би могли да имају ни толико) и онда то неко мора да компензује – додаје Прокопијевић, наводећи да је јавна тајна да странке додају министрима „мало, да имају за џепарац”. На примедбу да се у јавности говори управо супротно, он каже да је то представа за публику и тврди да бар од 2000. постоје неки фондови у странкама и свака дотира свог министра. А он потом, фигуративно, од оне своје плате од 1.000 евра даје 10 или 20 одсто странци. Прокопијевић очигледно не верује да имовинске карте функционера увек одражавају право стање ствари. – Има људи који живе животним стилом који кошта 15–20.000 евра на месечном нивоу, а пријављују да немају ништа или да имају нешто минимално, скоро да вас расплачу својом материјалном ситуацијом. Значи, очито је да ту постоје неки токови који нису регистровани и који се не пријављују– објашњава он. Економиста Данијел Цвјетићанин није толико директан. Он каже да не може представнике извршне власти унапред да сумњичи за корупцију, али, додаје, створен је амбијент идеалан за корупцију. Када је толико врста субвенција, а с друге стране толико препрека, онда, истиче Цвјетићанин, важи теорема 32, која каже где све може ништа не може, где ништа не може – све може. Упитан да ли се на основу имовинских карата политичара могу изводити одређени закључци о могућој корупцији, Цвјетићанин каже да је то питање за истражне органе, али он сматра да је тешко утврдити криминалне радње – не зато што су оне скривене, него зато што су многобројним прописима оне дозвољене. Као што, на пример, неко може да извуче погодност за себе дајући субвенције, бесплатно земљиште и разне друге погодности за привлачење инвестиција. Извор: Политика Извор: Политика
