Правда

- Ми смо народ који воли каноне и народ који нерадо и ретко преиспитује и сопствену прошлост, а којом се онолико дичи. Негујемо култ покојника и добар писац у Србији је мртав писац. Специфични смо и по томе што не препознајемо вредности и често сахрањујемо писце за живота, не дајемо простора ни младости ни талентима. Нерадо усвајамо нове вредности и то се види и по образовним програмима - каже Ристовићева. Њени стихови преведени су на многе језике света и заступљени у више домаћих и светских антологија. Рођена је 1972. у Београду, а прву књигу објавила је са 22 године и од тада, већ 20 година, поезија је њен верни пратилац. - Имала сам привилегију јер сам рођена у породици песника Александра Ристовића, те сам одмалена била окружена књигама - каже Ристовићева. Иако сматра да песници одувек, па и данас, у Србији немају никакав ни статус ни утицај у друштву, каже да је битно што су ипак - сведоци. Свака поезија која је добра, чак и када није ангажована, представља реакцију на стварност која нас окружује, каже. Не објављује често, већ онда када има нешто ново да каже, а инспирацију проналази у свему што је окружује. - У мојој последњој књизи “Метеорски отпад“ инспирацију су ми, између осталог, пружали и ликови које сам виђала по градском превозу и чије судбине и личне приче сам онда у песми измаштала. Поезија не нуди одговоре, пре инсистира на сталној запитаности над светом који нас окружује. Песма настаје и као резултат песничког чуђења и радозналости над оним што је оку већ одавно познато - објашњава Ристовићева. Сматра да је поезија, чак и када је цењена и награђивана, увек имала мали круг читалаца. - Код нас, а вероватно и у осталим земљама региона, влада култ писања романа. Мада, мислим да смо тренутно много бољи у поезији - додаје она. Живимо у време диктата визуелне и виртуелне културе и диктата медија који омогућују брзи проток информација. - У време у коме сам одрастала, уколико нам је била потребна било каква информација, морали смо да посежемо за књигама. Времена је било више и већа је била усредсређеност на оно што се сазнаје, а тиме је и знање остајало трајније. Све то нам је омогућило развијање властите креативности, да од постојећих садржаја створимо нешто ново и обликујемо свој стил, а тога је данас све мање - додаје она. Већ осам година предаје у Зуботехничкој школи у Београду. - Деца читају углавном тинејџерске писце, епску фантастику и љубавне романе. Поезија се врло мало чита, али има и таквих примера. Рекла бих да млади данас читају површно и за њих ни име писца ни наслов књиге није битан - каже Ристовићева уз оцену да је последица тога сиромашан речник и забрињавајућа помисао да ће у будућности почети и да се заборавља и језик. Извор: Блиц