Правда

Људи измучених и забринутих лица, жене уплаканих очију износе неупотребљиве ствари из кућа. Блато, отпаци на све стране и непријатни мириси надвили су се над варошицом. У Дљину је неколико кућа још под водом. - Само је улетео Мики полицајац и викнуо: „Бежите брзо напоље, спасавајте живу главу!“. Дограбио сам осмомесечног унука Стефана и позвао укућане. Истрчали смо до школе, неколико метара даље. Кад сам се вратио све је било под водом. Ма ни 15 минута није прошло - прича Марко Црногорац. Каже да је два рата преживео, али да је ово најгоре што му се догодило. - Видели смо ми да је река надошла, али нико није рачунао да може стићи до кућа, па то је преко 500 метара од корита. Али само је грунуло, као торнадо. Збрисало све из дворишта. Имао сам малог пса, само сам стигао да га избацим на кров јер су ми руке биле пуне дечјих ствари које сам дограбио у налету. Изгледа да није преживео, нема га нигде - прича Марко и с тугом констатује да - нема где да оде. Лучанци кажу да је бомбардовање било ништа у односу на ово. Људима је страдало све: намештај, гардероба, техника, аутомобили, њиве, дрва, храна... - Боље да сам умрла на време него ово што сам дочекала. Пошла сам да наложим ватру и више ништа не знам, куку мени, све нам је вода однела - плаче бака Станимирка (90). - Да није било комшија, ко зна да ли бисмо бабу спасли. Морали смо преко ограде да је пребацујемо јер се на капију није могло. За пет минута, као цунами, само је поплавило. Једино сам постељину изнела на спрат, све је отишло. Цео наш радни век је био ту. Сад ми син остао без посла, неколико дана пре полаве, нико не ради, не знам шта ћу, срце ће ми од бола препући - јада се Јованка Симићевић. Председник општине Младомир Сретеновић каже да су представници Завода за јавно здравље узорковали земљиште и воду како би се извршила деконтаминација терена. Велики борој добровољаца се пријавио из Ивањице, Пожеге, Гуче, Лучана и за њих ће бити обезбеђена храна и све што је потребно. Извор: Блиц