Правда

Велики планови да се не том месту поново гради трају деценију и по, али никада нису заживели, а опречне легенде о правом разлогу за уништење лепе грађевине сваког априла постају тема овдашњих разговора. Једно је сигурно, било је среће у великој несрећи, нико од радника Поште није страдао тог дана, а за то се побринула - пука случајност... - Већина људи у Србији је тих дана престала да ослушкује када ће се зачути звук сирена, само су малобројни одлазили у склоништа. Саживели смо се са страдањима и разарањем. Први пројектил се на зграду поште обрушио 22. априла. Био сам у портирници када се зачула сирена, после премишљања, одлучио сам да ипак изађем на улицу. Нас неколико, тренутак касније, посматрали смо како уз заглушујућу буку, пројектил разара део зграде - сећа се портир Радојко Остојић. У првом удару, уништена је локална централа, испало је из функције напајање за 18.000 бројева, пројектил се зарио у отворени, средишни део Поште, попут парка, испод кога се налазило склониште, измештено само два дана раније. До тада, на том месту боравили су радници на дежурствима...Неколико дана касније, 8. маја, Пошта је сравњена са земљом. Два навођена пројектила, после „шетње“ небом, под углом од 90 степени обрушила су се тик уз прозоре солитера у Југ-Богдановој улици. Милиметарски прецизно погодили су мете: пробили су кров и армиране бетонске плоче, све до „привода“ за главни разводник. У портирници је овај пут био Александар Лазаревић, сада пензионер. Зграду је напустио неколико тренутака пре њеног потпуног уништења... Били су то дани, када су многи Ужичани у општој несрећи, имали пуно среће, и остали живи. - Град је остао без телефона, све је било ван функције, изузев централе на Теразијама. У наредним данима, кренули смо у враћање система у функцију, био је то огроман посао, успешно и невероватно брзо урађен - каже Видоје Пашић, радник Ужичке поште, запослен тада и данас, на одржавању преносних система. - Питање које смо сами себи постављали, да ли ћемо бити убијени на радном месту живело је у подсвести, и ту неизвесност је тешко заборавити, као и деструкцију широм државе. На месту срушене Поште, једног од симбола стварања модерног Ужица, дуго је стајала огромна рупа. Ужичани су је звали Мркоњића бара, због најава грађевинских подухвата у „рекордном року“ на том месту. Политичари су деценију и по на месту старе поште цртали нову, намеравали су да на том месту граде цркву, пословни и стамбени центар, поџемну и вишеспратну гаражу... Бројни планови до данас нису реализовани... На простору срушене поште којим газдује „Телеком“, данас је привремени, највећи паркинг у срцу града. Током НАТО агресије, срушене су две поште, ужичка и приштинска. Према једној верзији, ужичка је са земљом сравњена због освете за напад на тузлански аеродром, изведен 18. априла, са овдашњег аеродрома Поникве. После тузланског подвига, напади на циљеве око Ужица и у самом граду, драстично су интензивирани.Друга верзија гласи: фиксне телефонске линије биле су у том тренутку најсигурније, користила их је Врховна команда, а Ужичка пошта била је центар везе... Извор: Вечерње новости