Правда

Присећам се како је у време рата у Ираку свет облетео следећи филм. Из америчког хеликоптера се пуца по лоповима који су одлучили да разделе некакву робу из напуштеног камиона. Судећи по кадру и коме се од испаљених пројектила  отржу чак и велики точкови камиона иза кога се крију људи, пуца се  из аутоматског топа. А када комад долети  до човека, тај се распада у хиљаду комадића. Све је као у стрељани: хеликоптер виси у једној тачки, стрелац мирно циља у следећу жртву и пуца. Када се жртва растури  стрелац равнодушно воки-токијем извести: „роџер“. Реч „роџер“ на америчком војном сленгу значи „лобања“ или „мртвац“. А цео ужас сцене је у томе, што за посаду хеликоптера људи на које је пуцано топом уопште не представљају људе. То су – циљеви. Зато што су људи седели у хеликоптеру, а на земљи  је било нешто – „ништа битно“. Данас се на Балкану најбоља станица за прикупљање информација налази у бази Бондстил. Тамо се региструје све што се дешава у етру, између осталог и репортаже за медије, преговори српских спасиоца, полиције, руских експерата из Министарства за ванредне ситуације. Региструје се и све већи број погинулих. Вероватно и овде, када стигне вест о новом утопљенику, неко равнодушно  извести: „роџер“. Како би колико-толико помогли Србима технику за спасавање  Руси пребацују хиљадама  километара далеко. Али за  спас од гигантске поплаве нису потребни појединачни комади, већ стотине средстава за спасавање. А она су ту, на пушкомет: у Бондстилу. Тамо има технике за воду, понтона на расклапање, средстава за прву помоћ настрадалим – ћебади, шатора, суве хране, има лекова, пумпи и уређаја за филтрирање. Има много чега што би за народ који је претрпео катастрофу представљало немерљиву помоћ. Али „Бондстил“ – то вам је онај већ поменути хеликоптер, из кога са висине људи изгледају као оно нешто – „није битно“, чији живот не вреди ни колико једно ћебе, а поготовоне као ланч-пакет. Из те базе катастрофу посматрају са знатижељом. Ни џентлмени из ЕУ баш много не журе да пруже помоћ. Много је удобније седећи уз камин и пућкајући дуван из луле дискутовати о људским правима него извадити новчаник и бројати новчаницу по новчаницу да би се помогло  тамо некаквим Србима. Чека се време када ће катастрофа проћи и њене последице се показати у пуној мери. Тада ће се појавити ММФ  и издвојити потребан новац од неколико милијарди долара, само уз минималних 10 процената камате. Зар то није великодушно? Да се из срца откине цео камион свеже наштампаних новчаница, које ММФ коштају таман онолико, колико кошта стари папир и усто, како би се наставила пљачка земље која је и без тога  спала на просјачки штап, поброји читав низ услова, те их пребацили   у Београд. Ако се упореди са ирачким филмом – то ће бити чин праве-правцате великодушности. Па неће да се пуца се из крупнокалибарског топа! Само ће се земља елегантно придавити ужетом од новог дуга и пљачком најзад дотући. А једном, када прође много и много година, неки нови Едвард Сноуден  ће открити информацију о томе како је  покушавано  да се помоћу климатског оружја дотуче Србија. Данас америчке власти неће да одговоре на питање шта ће им у Канади и на Гренланду станице са снажним краткоталасним зрачењем, баш као и посебна група сателита са ретранслаторима тог зрачења. Из непознатог разлога они не реагују ни на извештаје Руске Академије Наука о експериментима  које они изводе, а који се односе на производњу „јонског сочива“ у горњим слојевима атмосфере. Смисао тих експеримената је у томе да над одређеном облашћу преко зрачења сателита може да се стањи озонски слој – добија се озонска рупа кроз коју стиже појачано загревање ваздуха, а у атомосфери долази до планиране турбуленције. 2010.године руски научници су са врло озбиљним разлогом  посумњали да је страшну сушу у Руској Федерацији изазвала људска рука. Тим пре, што су руски РЛС регистровали пролажење америчког сателита који је испуштао ласерски зрак  на местима где је суша била најјача, а надлетао је на малим висинама. Данас је дошло до неочекиваног и необјашњивог циклона над Србијом. Судећи по томе  што ни Вашингтон, ни Брисел нису до сада мрднули прстом како би помогли да се ситуација поправи, рекло би се да он за њих и није био баш толико неочекиван. Али зато ефекат који је он донео ја био баш онакав, какав је требало да буде! Рекло би се да англосаксонци практикују методу „два у једном“. Са једне стране се изврши нови експеримент  из области климатског оружја, а са друге се испроба бацање Србије на колена. Мада – „љубав“  англосаксонаца према Србима јако личи на страст настраних. Они уживају кад тај народ пати. И, вероватно ће врхунац   доживети уколико буду могли да кажу: „Србија – „роџер“. Извор: Вебтрибјун.цом