БЕОГРАД - Један од највећих српских писаца, а сигурно највећи сведок српског XX века и човек који је директно учествовао у свим преломним догађајима наше историје од Другог светског рата до пре неколико дана када је преминуо у 93. години, оставио је своју заоставштину пријатељу и издавачу Слободану Гавриловићу, а део ексклузивно објављује Недељник.
Неке владике су вас оптужиле да сте учествовали у преком суду крајем Другог светског рата и осудили на смрт 26 људи, а међу њима и једног свештеника Српске православне цркве из Великог Шиљеговца. Шта можете о томе рећи? - Да, то је један од срамних поступака архијереја Српске православне цркве. То је петокњижје „Страдање свештеника Српске православне цркве од комуниста", тако неки наслов. Књигу је написао један човек по мом мишљењу ниског морала, а велике претензије, зове се Џомић, Велибор Џомић. Врло често га сада видите у новинама, њега форсира митрополит Амфилохије као неког вајног интелектуалца. Он мене нападне у тој књизи и каже да је Ћосић Добрица био члан преког суда који је у Крушевцу стрељао 26 људи и међу њима једног свештеника из Великог Шиљеговца. Прочитам то и запрепастим се. Напишем писмо Амфилохију и Атанасију, један од њих је био уредник, а други ваљда главни уредник или рецензент, не знам тачно ко је ту шта био. Напишем им једно писмо, позивајући се на наше некадашње друговање и поштовање које сам према њима имао, наду коју сам према њима имао и кажем им да ја нисам уопште био у Крушевцу у то време. Од 16. октобра, кад сам дошао из Ваљева са Нешковићем и са Момом Марковићем у Београд, нисам уопште био тамо. Молим да објаве мој деманти. Они не објаве, нити ми одговоре. Био је то нечастан чин наших угледних архијереја. Дубоко се увредим и тужим суду Џомића. Он је тад још долазио у Патријаршију, а потом побегне у Црну Гору. Тамо је био под заштитом црногорске власти, митрополита Амфилохија и владике Атанасија. Остане он тамо у некој митрополитској установи и не прелази у Србију три године, све дотле, док та тужба не застари, да га не ухапсе. Он је тамо остао некажњен. Кад је тужба застарила, вратио се у Србију. Након тога напишем писмо десеторици српских владика и патријарху Павлу у којима испричам шта је написано о мени под редакцијом Амфилохија и Атанасија. Нико ми од владика не одговори. Добијем само писмо од патријарха Павла у коме ме он моли да опростим његовој грешној браћи за увреде и грех који су починили према мени. У сваком случају био је то ружан чин Српске цркве, српских архијереја и чин разумевања, истинољубља и правдољубља нашег великог патријарха. Извор: Недељник / Курир / Правда
Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.Донације можете уплатити путем следећих линкова:
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
Кад руски економиста прочита Николаја Српског: Европско пропадање је давно предсказано 
НЕБОЈША КРСТИЋ НАМ СЕ ВРАТИО: Поводом књиге "У знаку неба и крста" 
Небојша Јеврић: Молер 
Слободан Антонић: Успон и пад српског бајденизма 
АГЕНДА 47: Трампов план за борбу против дубоке државе