Правда

Извештај: Иза зидина оронуле југословенске фасаде помаља се нова политичка реалност: Централизована српска држава, предвођена бившом комунистичком партијом Слободана Милошевића, са којом ће Црна Гора вероватно ући у нову федерацију. Македонска држава, којом ће вероватно доминирати делови комунистичке партије са различитим погледима на пожељност демократизације и тржишних реформи, али подложна српском утицају, израженом у контроли над мањинским албанским становништвом.Хрватска и словеначка држава на северозападу, оријентисане ка западној Европи и вероватно повезане конфедералним уговором, са или без Босне и Херцеговине.Одласком Словеније и Хрватске током следеће године, југословенски систем ће престати да функционише. Напори да се створи конфедерална алтернатива вероватно неће успети у току двогодишњег важења ове процене, што ће довести до распада Југославије као државе. Снажне центрифугалне силе распарчавају седамдесетогодишњу југословенску државу. Иако су такве силе присутне већ годинама, федерација је некако преживљавала, али овога пута ће бити другачије. Тито, који је представљао отелотворење концепта федералне Југославије, мртав је већ десет година. У недостатку лидера тог формата, целовитост југословенске федерације је одржавана институционалном инерцијом, углавном унутар комунистичке партије и војске. Партијска организација је разбијена и њена идеолошка примамљивост је испарила са скорашњим дешавањима у другим деловима средње Европе и Балкана. Југословенска народна армија (ЈНА), која се снажно идентификује са партијом и коју већина у земљи сматра институцијом под српском доминацијом, изгубила је знатан део утицаја као чувар југословенске идеје. Иако ће војска можда једнострано покушати да одржи федерацију, њено вођство схвата да армија то не може да учини сама и вероватно верује да би сваки покушај у том правцу водио распаду армије по етничким шавовима. Распад земље у таквим условима ће довести до тога да Хрватска и Словенија хитно преузму највећу могућу контролу над војним добрима на својим територијама, а преостали ресурси ЈНА биће пренети на српске или друге државне оружане снаге. Национални понос, економске тежње, подстицање етнички засноване верске и културне идентификације наставиће да гурају Словенију и Хрватску ка независности. Сецесионистички сентименти су снажно стимулисани српским покушајима доминације над федералним политичким процесима. Распад земље је достигао тачку експлицитних захтева и практичних мера, који су неспојиви са савезним уставом. Сецесионистички процес подразумева кораке објављивања суверености, независне спољнополитичке циљеве, појаву републичких паравојних формација, планирање републичких војних снага и захтеве за ексклузивном контролом над националним ресурсима. Те мере још увек нису уобличене у експлицитне, конзистентне прогласе националног идентитета, али до њих ће доћи за време трајања ове процене. Прегрејани национализам који негују српски екстремисти представља најјачу од свих снага које раздвајају републике, и он неће нестати. Српски председник Милошевић докопао се власти на таласу популизма и етничке афирмације. Његовим следбеницима ће ове теме остати привлачне, јер идеја комунизма еродира, а остале републике се противе наметању српске контроле. Милошевићев лични стил - драматични гестови, спремност на ризик и вођство - појачава примамљивост његове политике код српских маса. Иако је његова снага била на врхунцу на последњем (вероватно заиста последњем) конгресу СКЈ, он има солидну будућност у Србији. У октобру 1989. освојио је мандат - са 80% подршке - да влада Србијом још четири године. Биће поново изабран у децембру 1990, пођеднако нелегитимном победом као што је она из прошле године. Застрашујуће је то што опозиционе странке у Србији заступају пођеднако националистичку реторику, или још екстремнију када је реч о Косову и Хрватској. Штампа коју контролише Милошевић наставља да распирује српски национализам поводом Косова и Хрватске, али Милошевић више није господар тог национализма - тврдокорне националистичке партије поткопавају Милошевићеву тактичку позицију отварањем сукоба са националним мањинама у Санџаку, Босни и Војводини. У периоду трајања овог извештаја, било који владар Србије вероватно би такође одбио да прихвати минимални пакет услова Словеније и Хрватске за очување југословенске државе. Српска "репресија" на Косову, махом насељеном Албанцима, учиниће да се албански мирни отпор и залагање за независност унутар Југославије трансформишу у војну побуну и сецесионистички покрет. У условима герилског рата против Срба, Косовари ће тражити материјалну подршку, али не и формално уједињење са Албанијом. Губитак Косова биће горак пораз српског националног идентитета; оно је традиционална колевка српства и Београд ће употребити сва средства да задржи Косово. Последица ове одлуке биће дуги конфликт праћен великим губицима у животима и имовини. Ситуација у Босни и Херцеговини представља највећу опасност да се главна етничка подела у Југославији - на Србе и Хрвате - претвори у насиље. Етничка мешавина у овој републици коју чине Муслимани (више од 40%), Срби (32%) и Хрвати (18%) одувек је била потенцијални извор сукоба. Избори крајем новембра у БиХ ће повећати могућност интервенције Србије и Хрватске. Националистичке сукобе у Југославији поспешује недавни спектакуларни пораст македонског национализма. Он је пре свега био одговор на дезинтеграцију федерације, али и на оно што се доживљава као претња Србије интегритету Македоније. Македонски национализам сада поприма транснационалну димензију, покушавајући да обухвати сроднике у Грчкој и Бугарској. Будући да Срби, Грци и Бугари одбијају идеју о посебној македонској нацији, приметан је потенцијал за међународну кризу. Титова југословенска верзија комунистичке идеологије, заснована на сили и ратном другарству партизанске елите, зауставила је међусобни рат који је однео више од милион живота током Другог светског рата. Братство партизана није успело да пренесе своју свејугословенску визију на млађу генерацију. Уместо тога, као и раније у прошлости, испливао је запаљиви национализам. Спољни фактори такође раздвајају Југославију. Престанак совјетске интервенционистичке претње у источној Европи био је знак Југословенима да је безбедно наставити старе свађе. Уз примамљивост придруженог чланства Савету Европе и другим облицима интеграције са западом, то је такође допринело подривању политике несврстаности - Титове главне спољнополитичке заоставштине. У међувремену, Словенија и Хрватска су закључиле да су им шансе за улазак у Европу веће као аутономним јединицама, него у друштву заосталијих делова југословенске државе. Постоје снаге које се залажу за јединство Југославије, али су оне слабе и све их је мање. Највећа нада - иако слаба - јесте економска реформа премијера Марковића и његов напор да створи свејугословенску политичку партију, која ће моћи да се такмичи са националним партијама и покретима у републикама. Марковићева економска реформа је доживела успех и можда је помогла да се национални колапс одложи, али тешко је замисливо да се Словенија и Хрватска препусте федералној влади, која је Марковићу неопходна како би покренуо следећу фазу реформи. Недавни светски скок цене нафте има за последицу непредвиђену несташицу југословенских девизних резерви. Марковићев одговор је био смањење пореза на малопродајну цену нафте. Уз све друге проблеме, ово ће довести до напуштања недавно успостављеног и хваљеног курса динара везаног за немачку марку. Без ове централне тачке реформе, монетарни званичници ће изгубити мотивацију да спроводе чврсте мере. Из ових разлога економска реформа представља слабу шансу за спречавање политичког распада. А чак и када би била успешна, она сама не би могла да сачува Југославију. Друге кохезивне снаге - политичке, економске, емотивне - мало значе. Државна управа, професионална војска и неке безбедносне службе, можда ће неко време бити одане симболима и институцијама југословенске државе, али њихова посвећеност брзо бледи пред лицем растућег национализма, верске идентификације и све јачих републичких институција. Примамљивост учешћа на југословенском тржишту смањена је у најразвијенијим северним републикама због економских трансфера на сиромашни југ. Присутан је и страх од крвопролића и материјалног уништења као последица насилног одвајања. Најснажније кохезивне снаге у Југославији су националистички сентименти у Србији, Хрватској и Словенији. Они ће јачати. Капацитет Сједињених држава да очувају јединство Југославије, без обзира на утицај који су на њу имале у прошлости, је ограничен. Све изјаве званичника САД-а које подржавају територијални интегритет старе федерације, републички лидери ће схватити као спречавање покушаја република да установе своју самосталност. Изјаве званичника САД-а које подржавају национално самоопредељење, републички лидери ће цитирати ван контекста и употребити за добијање подршке својих народа. Албански лидери на Косову ће истицати опаске америчких званичника по питању људских права. Све стране ће од Сједињених држава вероватно тражити материјалну помоћ и критиковати их ако та подршка изостане. Европске силе ће на речима бити за идеју југословенског интегритета, док ће прикривено прихватити распад федеративне државе. Владе западноевропских држава деле наду Вашингтона да ће трансформација Југославије бити обављена мирно, али не желе да у томе учествују пружањем било какве финансијске помоћи. Аустријски званичници се боје могућих последица распада Југославије, али свеједно кажу да више држе до демократије и самоопредељења него до јединства. Албанско-српско непријатељство потиче из времена отоманске империје, када је велики број Албанаца прешао у ислам и тако задобио утицај у турском царству, које је било репресивно према својим хришћанским српским поданицима. Албански одметници су 1915. нападали Србе који су се повлачили преко њихове територије. Италијани и Немци су 1941. у Албанцима нашли добровољне савезнике. Поједине наоружане албанске антикомунистичке јединице остале су нетакнуте до 1948. Те године Тито је свом шефу безбедности Александру Ранковићу дао одрешене руке да покрене кампању против албанских герилаца, која је била окрутна чак и по балканским мерилима (једва поменута епизода у југословенским уџбеницима историје). Три пута од тада, 1968, 1981. и 1989-1990, јединице редовне армије слате су да угуше побуне Албанаца на Косову. Албанска популација на Косову драматично се увећала после Другог светског рата. Уз највећу стопу наталитета у земљи и егзодус Срба и Црногораца, албанско становништво на Косову се увећало са 65% по попису из 1971. на 77% по последњем попису из 1981. Верује се да они данас чине преко 90% становника Косова. Срби тврде да су Албанци систематски протеривали Србе и Црногорце из покрајине, наводећи разне примере застрашивања. Срби такође тврде да постоји завера Албанаца да се Југославија распарча тако што би се Косово припојило Албанији, што је издаја коју они имају право и дужност да спрече. Међутим, још нису представљени поуздани докази о таквој издајничкој завери. Ранији покушаји Београда да кооптира албанске лидере показали су се успешнима само краткорочно; овакве локалне представнике Албанци су доживљавали као марионете Београда. Шансе да Југославија опстане су веома мале. Ако се тај мало вероватан сценарио ипак оствари, ево како би он изгледао. Сећања на крвави међусобни грађански рат током Другог светског рата и страх од новог разорног сукоба утицали би на два најбројнија јужнословенска народа – Србе и Хрвате – да остваре неку врсту политичког прилагођавања. Компромис за очување Југославије подразумевао би следеће: Основни принципи:- Нема промена постојећих републичких граница. - Нема промена постојећег међународног статуса Југославије. - Узајамно признавање суверености сваке републике. Конфедералне институције:- Једно министарство спољних послова за које би се бирали дипломатски представници, са једним местом у Уједињеним нацијама и другим међународним телима. - Централна војна организација са заједничким генералштабом, одговорна за планирање, обавештајни рад, обуку, набавке у мирнодопским условима, и са контролом над свим оружаним снагама, али само у ратним условима. - Централна банка која утврђује макроекономску политику, издаје заједничку валуту, одређује заједничку курсну стопу, и централна царинска управа која примењује заједнички царински режим. Овлашћења република:- Право вета на одлуке конфедералне власти. - Контрола унутрашње безбедности, укључујући гарантовање права мањина. - Оперативна контрола над неким или свим војним јединицама стационираним на територији те републике (уз могући изузетак јединица морнарице и ваздухопловства). - Прикупљање пореза и расподела средстава у складу са међусобно договореним конфедералним обавезама. Једино Срби могу да отворе врата конфедералној Југославији, а лидер Србије Слободан Милошевић једини има кључ. Неки посматрачи тврде да је он изложен притисцима да то покуша. Ако то не буде урадио, његови противници ће добити прилику да га смене. Последице неуспелог компромиса су превелике да би народи и лидери Југославије лако одустали од сваког покушаја да се договоре. Извор: Курир