Правда

Велс: Веома сам вам захвалан, г. Стаљин, што сте пристали да се сретнемо. Ја сам недавно боравио у Сједињеним Америчким Државама. Дуго сам разговарао са председником Рузвелтом и покушао да утврдим његове основне идеје. Сада сам дошао код вас да вас питам шта радите да промените свет… Стаљин: Не много. Велс: Ја путујем по свету као обичан човек и као обичан човек посматрам шта се око мене збива. Стаљин: Важна јавна личност попут вас не може бити „обичан човек“. Наравно, само ће историја показати колико је нека личност значајна; у сваком случају, ви не гледате на свет као „обичан човек“. Велс: Не глумим скромност. Хоћу да кажем да покушавам да сагледам свет очима обичног човека, а не страначког политичара или одговорног руководиоца. Посета Сједињеним Државама ме је интелектуално узбудила. Стари финансијски свет се руши, економски живот земље се поставља на нове основе. Лењин је рекао: „Морамо научити да послујемо“, научити од капиталиста. Данас капиталисти морају да уче од вас, да схвате дух социјализма. Чини ми се да је у Сједињеним Државама у току дубока реорганизација, оснивање планске, односно социјалистичке привреде. Ви и Рузвелт сте кренули са различитих полазних тачака. Али зар не постоји блискост идеја, сродност идеја између Москве и Вашингтона? У Вашингтону ме је заинтригирало исто оно што видим и код вас: отварају се канцеларије, стварају се нова регулаторна тела, организује се преко потребна државна служба. Њихова је потреба, као и ваша, директивна способност. Стаљин: САД имају другачији циљ од онога што ми настојимо да остваримо у СССР-у. Циљ којем Американци теже настао је из економских невоља, из економске кризе. Американци желе да се ослободе кризе на основу приватне капиталистичке активности, без промене економске базе. Покушавају да ограниче штету, губитке проузроковане постојећим економским системом.Овде је међутим, као што знате, уместо старе економске базе створена сасвим другачија, нова економска база. Чак и да Американци које помињенте делимично постигну свој циљ, односно смање губитке на минимум, неће уништити клицу анархије која је уграђена у постојећи капиталистички систем. Они чувају економски систем који неминовно води, јер другачије не може, до анархије у производњи. Тако да ће то бити, у најбољем случају, не реорганизација друштва, не укидање старог друштвеног система који подстиче анархију и кризе, већ ограничавање неких његових ексцеса. Можда ови Американци субјективно мисле да реорганизују друштво, али објективно, они чувају постојећу базу друштва. Из тог разлога, објективно неће бити никакве реорганизације друштва.Нити ће тамо бити уведена планска привреда. Шта је планска привреда? Које су неке од њених карактеристика? Планска привреда покушава да укине незапосленост. Хајде да замислимо да је могуће, уз очување капиталистичког система, смањити незапосленост на одређени минимум. Али ниједан капиталиста сигурно никада не би пристао на потпуно укидање незапослености, на укидање резервне армије незапослених чија је улога да врши притисак на тржиште рада, како би се обезбедио доток јефтине радне снаге. Никад капиталисту нећете натерати да себи нанесе штету и пристане на нижу стопу профита зарад задовољавања потреба људи.Без ослобађања од капиталиста, без укидања принципа приватне својине над средствима за производњу, немогуће је створити планску привреду. Велс: Слажем се са великим делом тога што сте рекли. Али желим да нагласим поенту да уколико држава у целини усвоји принцип планске привреде, уколико постепено, корак по корак, почне доследно да примењује овај принцип, финансијска олигархија ће на крају бити укинута и социјализам, у англосаксонском смислу, ће се остварити. Утицај Рузвелтовог „њу дила“ је врло велик, и по мом мишљењу то су социјалистичке идеје. Чини ми се да би, уместо што наглашавамо антагонизам између два света, у данашњим околностима требало да тежимо успостављању заједничког језика свих конструктивних снага. Стаљин: Када говорим о немогућности остваривања принципа планске привреде уз очување економске базе капитализма, ни најмање не желим да умањим Рузвелтове изванредне личне квалитете, његову предузимљивост, храброст и одлучност. Рузвелт се несумњиво издваја као једна од најјачих личности међу вођама савременог капиталистичког света. Зато бих још једном да истакнем да моје уверење, како је планска привреда неостварива у капиталистичким условима, не значи да сумњам у личне способности, таленат и храброст председника Рузвелта.Али ако су околности неповољне, ни најталентованији вођа не може да постигне циљ о којем говорите. Теоретски, наравно, могућност постепеног напредовања, корак по корак, у капиталистичким условима, ка циљу који ви називате социјализмом у англосаксонском смислу речи, није искључена. Али какав ће то „социјализам“ бити? У најбољем случају, донекле ће укротити најнеобузданије појединачне представнике капиталистичког профита, биће то у одређеној мери јачање примене принципа регулације у националној економији. То је све врло добро.Али чим Рузвелт, или било који други вођа савременог буржоаског света крене да предузима нешто озбиљно против основа капитализма, неизбежно ће доживети потпуни пораз. Банке, индустрија, велика предузећа, велике фарме, нису у Рузвелтовим рукама. Све је то у приватном власништву. Железница, трговачка флота, све то припада приватним власницима. И на крају, армија квалификованих радника, инжењера, техничара – ни она није под Рузвелтовом командом, већ под командом приватних власника – сви они раде за приватне власнике.Не смемо заборавити функције државе у буржоаском свету. Држава је институција која организује одбрану земље, организује одржавање „реда“, она је апарат за прикупљање пореза. Капиталистичка држава не бави се много привредом у ужем смислу, она није у рукама државе. Напротив, држава је у рукама капиталистичке привреде. Зато се бојим да и поред свих својих способности Рузвелт неће постићи циљ о коме ви говорите, уколико је то заиста његов циљ. Можда ће кроз неколико генерација бити могуће приближити се овом циљу, али лично мислим да чак ни то није много вероватно. Велс: Можда ја више верујем у економско тумачењу политике него ви. Огромне силе које се боре за бољу организацију, за боље функционисање заједнице, то јест за социјализам, пробуђене су изумима и модерном науком. Организација и регулација индивидуалног ангажмана постале су механичке нужности, без обзира на друштвене теорије. Ако почнемо од државне контроле банака па затим пређемо на контролу тешке индустрије, индустрије уопште, трговине итд, таква свеобухватна контрола биће еквивалентна државном власништву над свим гранама националне привреде. Социјализам и индивидуализам нису контрастирани као црно и бело. Постоје многе међуфазе између њих. Постоји индивидуализам који се граничи са бандитизмом, а постоји и дисциплина и организација које су еквивалент социјализма. Увођење планске привреде у великој мери зависи од организатора привреде, од квалификоване техничке интелигенције која се, корак по корак, може превести у социјалистичке принципе организовања. И то је најважнија ствар, јер организовање долази пре социјализма. То је важна чињеница. Без организације социјалистичка идеја је само идеја. Стаљин: Не постоји, нити би требало да постоји, непомирљива разлика између појединца и колектива, између интереса појединца и интереса колектива. Не би требало да постоји таква разлика, јер колективизам, социјализам, не негира већ комбинује појединачне интересе са интересима колектива. Социјализам не може да се издвоји од појединачних интереса.Једино социјалистичко друштво може најпотпуније задовољити ове личне интересе. Штавише, само социјалистичко друштво може чврсто заштитити интересе појединца.У том смислу не постоји непомирљив контраст између индивидуализма и социјализма. Али, можемо ли да негирамо разлику између класа, између власничке класе, капиталистичке класе, и трудбеничке класе, пролетерске класе? С једне стране имамо власничку класу која поседује банке, фабрике, руднике, транспорт, плантаже у колонијама. Ови људи не виде ништа изван сопственог интереса, своје тежње за профитом. Они не подлежу вољи колектива већ настоје да потчине колектив својој вољи. Са друге стране имамо класу сиромашних, експлоатисану класу, која не поседује ни фабрике ни радње, ни банке, која је приморана да живи од продаје своје радне снаге капиталистима и која нема прилику да задовољи своје најелементарније потребе.Како се такви супротни интереси и тежње могу помирити? Колико је мени познато, Рузвелт није успео да пронађе начин да помири ове интересе. А то је и немогуће, као што је показало искуство. Узгред, ви познајете ситуацију у САД боље него ја, јер ја никада нисам био тамо и пратим америчке односе углавном из литературе. Али имам неког искуства у борби за социјализам, и то искуство ми говори да ако Рузвелт заиста покуша да задовољи интересе пролетерске класе на рачун капиталистичке класе, ови ће поставити другог председника уместо њега. Капиталисти ће рећи: председници долазе и пролазе, али ми остајемо; ако овај председник не штити наше интересе, наћи ћемо другог. Чиме председник може да се супротстави вољи капиталистичке класе? Велс: Не слажем се са овом поједностављеном класификацијом човечанства на сиромашне и богате. Наравно да постоји категорија људи који само иду за профитом. Али зар се ти људи не доживљавају као сметња на западу исто колико и овде? Зар на западу нема многих којима профит није коначни циљ, који имају извесно богатство, који желе да уложе и стекну профит од тог улагања, али који то не гледају као главни циљ? По мом мишљењу постоји велика класа људи који признају да је данашњи систем неодржив и којима је намењена велика улога у будућем капиталистичком друштву. У последњих неколико година доста сам се бавио и размишљао о потреби вођења пропаганде у корист социјализма и космополитизма међу широким круговима инжењера, пилота, војних стручњака, итд. Бесмислено је прилазити овим круговима двостраном пропагандом класног рата. Ови људи разумеју стање у свету. Они разумеју да се ради о потпуној пометњи, али ваш једноставни антагонизам класног рата сматрају бесмисленим. Стаљин: Не слажете се поједностављеном класификацијом на богате и сиромашне. Наравно да постоји средњи слој, постоји техничка интелигенција коју сте поменули, међу којом има веома добрих и честитих људи. Међу њима има и непоштени и покварених људи, међу њима има свакаквих људи. Али изнад свега, човечанство се дели на богате и сиромашне, на поседнике и експлоатисане – а изузети себе из ове основне поделе антагонизма између сиромашних и богатих значи изузети се из једне фундаменталне чињенице.Ја не поричем постојање средњих слојева, који се сврставају уз једну или другу супротстављену класу, или заузимају неутралан или полунеутралан став у овој борби. Али, понављам, изузети себе из ове основне поделе друштва и фундаменталне борбе двеју главних класа значи игнорисати чињенице. Борба траје и трајаће. А исход ће одредити пролетерска класа – радничка класа. Велс: Али зар нема много људи који нису сиромашни али који раде, и то продуктивно? Стаљин: Наравно, постоје мали земљопоседници, занатлије, мали трговци, али о судбини земље не одлучују ови људи, већ радничке масе, које производе све оно што је друштву неопходно. Велс: Али има разних капиталиста. Постоје капиталисти који мисле само на профит, на богаћење; али има и оних који су спремни да се жртвују. Узмимо, на пример, старог [Џеј Пи] Моргана. Он је мислио само на профит, био је друштвени паразит, једноставно речено, само је акумулирао богатство. Али погледајмо [Џона Д] Рокфелера. Он је сјајан организатор, дао је пример како организовати испоруку нафте који треба следити. Или узмимо [Хенрија] Форда. Наравно, Форд је себичан. Али није ли он страствени организатор рационалисане производње од кога вреди учити? Желим да истакнем чињеницу да се у земљама енглеског говорног подручја у последње време став према СССР-у мења. Разлози су пре свега положај Јапана и догађаји у Немачкој. Али постоје и други разлози осим оних који произлазе из међународне политике. Постоји и дубљи разлог, а то је да многи људи препознају чињеницу да се систем заснован на приватном профиту руши. У таквим околностима, чини ми се да не смемо истицати антагонизам између два света, већ треба да тежимо комбиновању свих конструктивних покрета, свих конструктивних снага у једну линију, колико год је могуће. Чини ми се да је моја линија више лева него ваша, г. Стаљин. Стаљин: Мислим да је стари систем ближи крају него што ви мислите. Када говорим о капиталистима који теже искључиво профиту, искључиво богаћењу, не желим да кажем да су то најбезвреднији људи који нису способни ни за шта друго. Многи од њих несумњиво имају велики организациони таленат, који ни случајно не доводим у питање. Ми Совјети много учимо од капиталиста. И Морган, кога ви тако неповољно оцењујете, био је несумњиво добар, способан организатор. Али ако мислите на људе спремне да реконструишу свет, наравно, нећете их пронаћи у редовима оних који верно служе профитном циљу. Ми и они стојимо на супротним странама.Поменули сте Форда. Наравно, он је способан производни организатор. Али зар вам није познат његов став према радничкој класи? Зар не знате колико је радника избацио на улицу? Капиталиста је везан за профит и никаква га сила од њега не може отргнути. Капитализам ће бити укинут, али га неће укинути „организатори“ производње или техничка интелигенција, него радничка класа, јер поменути слојеви не играју независну улогу. Инжењер, организатор производње не ради онако како би хтео, него како му се каже, тако да служи интересима својих послодаваца. Наравно, има изузетака, има људи из тог слоја који су се отрезнили од пијанства капитализма. Техничка интелигенција може, под одређеним условима, да направи чуда и пружи велики допринос човечанству. Али може и да направи велику штету.Ми Совјети имамо доста искуства са техничком интелигенцијом. После Октобарске револуције, један део техничке интелигенције одбио је да учествује у изградњи новог друштва; они су се успротивили овој изградњи и саботирали је. Урадили смо све што смо могли да уведемо техничку интелигенцију у овај посао изградње, покушали смо на све могуће начине. Доста је времена требало да наша техничка интелигенција одлучи да активно помогне новом систему. Данас је најбољи део ове техничке интелигенције у првим редовима градитеља социјалистичког друштва. Са оваквим искуством, ни случајно не потцењујемо ни добре ни лоше стране техничке интелигенције, јер знамо да с једне стране она може да направи штету, док с друге стране може да направи „чуда“.Наравно, све би било другачије кад би се читава техничка интелигенција могла једним потезом духовно одвојити од капиталистичког света. Али то је утопија. Да ли би се многи из редова техничке интелигенције усудили да се одвоје од буржоаског света и приону на посао реконструкције друштва? Да ли мислите да има много таквих људи, рецимо, у Енглеској или Француској? Нема. Мало је оних који би били спремни да се одвоје од својих послодаваца и почну да реконструишу свет.Поред тога, можемо ли занемарити чињеницу да је за промену света неопходно имати политичку власт? Чини ми се, господине Велс, да много потцењујете питање политичке власти, да вам она уопште није у видокругу.Шта могу да учине људи, чак и они са најбољим могућим намерама, ако нису у стању да покрену питање преузимања власти? У најбољем случају могу да помогну класи која преузима власт, али не могу сами да промене свет. То може да учини само велика класа која ће заузети место капиталистичке класе и постати суверени господар попут ове пре ње. Та класа је радничка класа. Наравно, помоћ техничке интелигенције се мора прихватити, а њој се заузврат мора помоћи. Али не сме се мислити да техничка интелигенција може да одигра независну историјску улогу.Трансформација света је велики, компликован и болан процес. За такав задатак је потребна велика класа. На дуга путовања иду велики бродови. Велс: Да, али за дуга путовања потребни су капетан и навигатор. Стаљин: То је тачно, али првенствено је потребан велики брод. Шта је морепловац без брода? Беспослен човек. Велс: Велики брод је човечанство, а не једна класа. Стаљин: Ви, господине Велс, очигледно полазите од претпоставке да су сви људи добри. Ја, међутим, не губим из вида да има много покварених људи. Ја не верујем у доброту буржоазије. Велс: Сећам се ситуације са техничком интелигенцијом од пре неколико деценија. У то време је техничка интелигенција била бројчано мала, али било је много посла и сваки инжењер, техничар и интелектуалац нашао је своју прилику. Зато је техничка интелигенција била најмање револуционарна класа. Сада, међутим, постоји преобиље техничких интелектуалаца и њихов менталитет се знатно изменио. Квалификован човек који раније никада не би слушао револуционарне приче, сада је за њих врло заинтересован. Недавно сам присуствовао вечери Краљевског друштва – то је наше чувено енглеско научно друштво. Говор председника био је посвећен социјалном планирању и научној контроли. Пре тридесет година, они не би хтели ни да чују то што им данас говорим. Данас, човек на челу Краљевског друштва има револуционарне ставове и инсистира на научној реорганизацији људског друштва. Ваша пропаганда класног рата није држала корак са овим чињеницама. Менталитет се мења. Стаљин: Да, знам то, и то се може објаснити чињеницом да је капиталистичко друштво сада у ћорсокаку. Капиталисти траже, али не могу да пронађу излаз из тог ћорсокака који неће повредити достојанство ове класе, који ће бити у складу с њеним интересима. Могли би да, у извесној мери, испузе на коленима, али не могу да пронађу излаз који би им омогућио да из ње изађу подигнуте главе, излаз који не би суштински уздрмао интересе капитализма.То наравно разумеју широки кругови техничке интелигенције. Велики део ове интелигенције почиње да препознаје заједничке црте својих интереса са интересима класе која је у стању да покаже пут из ћорсокака. Велс: Ако неко зна нешто о револуцијама онда сте то ви, г Стаљин, са практичне стране. Да ли масе икада устају? Није ли позната чињеница да сваку револуцију подиже мањина? Стаљин: Да би дошло до револуције потребна је предводничка револуционарна мањина, али и најталентованијија, највернија и најенергичнија мањина била би беспомоћна кад не би могла да се ослони макар на пасивну подршку милиона. Велс: Макар на пасивну? Можда подсвесну? Стаљин: Делимично и полуинстинкивну и полусвесну, али без подршке милиона и најбоља мањина је немоћна. Велс: Гледам комунистичку пропаганду на западу, и чини ми се да у данашњим условима ова пропаганда звучи врло старомодно, јер у питању је устаничка пропаганда. Пропаганда за насилно рушење друштвеног система је у реду када је усмерена против тираније. Али у савременим условима, када систем свакако пропада, требало би ставити акценат на ефикасност, умешност, продуктивност, не на побуну. Чини ми се да је устанички тон застарео. Комунистичка пропаганда на западу наноси штету конструктивно оријентисаним људима. Стаљин: Наравно да се стари систем руши, распада. То је тачно. Али такође је тачно да се чине нови напори другим методама, свим средствима, да се овај умирући систем заштити и спаси. Ви извлачите погрешан закључак из правилног постулата. У праву сте када тврдите да се стари систем распада. Али грешите ако мислите да се руши сам од себе. Не, замена једног друштвеног система другим представља компликован и дуготрајан револуционарни процес. То није просто спонтани процес, него борба: то је процес повезан са сукобом класа.Капитализам трули, али не смемо га поредити са дрветом које је толико иструлело да ће само од себе пасти на земљу. Не, револуција – замена једног друштвеног система другим – одувек је била борба, болна и окрутна борба, борба на живот и смрт. И сваки пут кад су људи новог света дошли на власт морали су да се бране од покушаја старог света да силом обнови стару власт; ови људи новог света увек су морали да буду на опрезу, увек су морали да буду спремни да одбију нападе старог света на нови систем.Да, у праву сте када кажете да се стари друштвени систем распада, али не распада се сам од себе. Погледајте, на пример, фашизам. Фашизам је реакционарна сила која покушава да сачува стари систем путем насиља. Шта да радите са фашистима? Да расправљате са њима? Да покушате да их убедите? То на њих уопште неће деловати. Комунисти ни најмање не идеализују насилне метода. Али они, комунисти, не дозвољавају да буду затечени, не могу да рачунају да ће се стари свет добровољно повући са сцене, виде да се стари систем насилно брани. Зато комунисти поручују радничкој класи: на насиље одговарајте насиљем, учините све што можете да спречите да се стари умирући поредак сручи на вас, не дозволите да вам стави окове на руке, на руке којима ћете рушити стари систем.Као што видите, комунисти сматрају да замена једног друштвеног другим није спонтан и миран процес, већ компликован, дуг и насилан процеса. Комунисти не могу да игноришу чињенице. Велс: Али погледајте шта се сада дешава у капиталистичком свету. Рушење није једноставно, долази до излива реакционарног насиља које се дегенерише у бандитство. Мени се чини када је у питању сукоб са реакционарним и неинтелигентним насиљем, социјалисти се могу позвати на закон, и уместо да полицију виде као непријатеља треба да је подрже у борби против реакционара. Мислим да је бесмислено служити се методама старог устаничког социјализма. Стаљин: Комунисти се ослањају на богато историјско искуство које нас учи да превазиђене класе не напуштају историјску позорницу добровољно.Сетимо се историје Енглеске у 17. веку. Зар нису многи говорили да се стари друштвени систем распада? Али зар ипак није био неопходан један Кромвел да га угуши силом? Велс: Кромвел је поступао на основу устава и у име уставног поретка. Стаљин: У име устава је прибегао насиљу, одсекао краљу главу, распустио парламент, похапсио и побио друге!Или узмимо пример из наше историје. Зар није дуго било јасно да се царски систем распада, да се руши? Али колико крви је морао бити проливено да би се срушио?А шта је са Октобарском револуцијом? Зар нису многи знали да једино ми, бољшевици, указујемо на једини прави пут? Зар није било јасно да се руски капитализам распао? Али ви знате колико је снажан био отпор, колико је крви морало да се пролије да би се Октобарска револуција одбранила од свих њених непријатеља.Или погледајмо Француску крајем 18. века. Много пре 1789. многима је било јасно колико је трула краљевска власт, феудални систем. Али народни устанак, сукоб класа, није се могао избећи. Зашто? Зато што су класе које морају да сиђу са историјске позорнице последње које схватају да је њихова улога је завршена. Немогуће их је у то убедити. Они мисле да се пукотине на распаднутим зидовима старог поретка могу поправити и спасити.Зато умируће класе посежу за оружјем и прибегавају свим средствима да сачувају свој владајући положај. Извор: Пешчаник